Piše: Jelena Milenković

– Majko, srećan sam, mogu li u ljude?

– Nemoj, zlato majkino. Samuj dok te sreća ne prođe. Ljudi će pevati s tobom, dok plaćaš muziku. Piti u tvoje zdravlje, dok zoveš ture. Ispred očiju zamagljenih srećom, videćeš čeljusti i nećeš razlikovati osmeh od keženja. Dok nazdravljaš, pojaviće se neko nepozvan. Šapnuće reč podsmeha. Reći će da glumiš. Pronaći će pogodno tle i posejaće sumnju. A sumnja je korov koji najbrže raste, najlakše buja. Dok se okreneš, oni s kojima si sreću delio pomnožiće nepoverenje sa podsmehom i od tvoje sreće ostaće razlika između radosti i razočaranja koja tera u samoću. Duboko u čoveku, tamo gde Uran i Had igraju šah, tuđa je sreća ogledalo lične nesreće. Zbog jednog lošeg, žrtvovaćeš mnogo dobrih. I oni će žrtvovati tebe.

– Majko, tužan sam, mogu li među ljude?

– Nemoj, zlato majkino. Samuj, dok te tuga ne prođe. Ljudi će ti brisati suze i govoriti reči utehe. Skupiće se oko tebe, a ti, očiju zamagljenih tugom, nećeš razaznati da li su bedem ili čopor. Da li bi da zaštite ili raskomadaju. Dok tuguješ, govorićeš glasno, ne birajući pred kim, i biće ti lakše. Prihvatićeš svaku pruženu ruku. Onda će ruku pružiti neko nepoznat. Učiniće ti se da u stisku stranca ima više snage nego u milovanju poznatih. On će ti reći šta želiš da čuješ, a onima oko tebe namigivaće. Šapnuće da si nedostojan i slab, zbijaće šale na tvoj račun, podgrevaće pomije umesto melema i njime hraniti tvoju tugu i nestrpljivost onih oko tebe. Zaboraviće da su ti brisali suze i govorili reči utehe. Neće zaboraviti da te, ako ikad sukobite stavove, podsete kako te se sećaju slabog i slomljenog. A zaborav nećeš moći da oprostiš. Zaborav tera u samoću. Duboko u čoveku, tamo gde Uran i Had igraju šah, lična sreća hrani se tuđom nesrećom. Zbog jednog lošeg, zaboraviće te mnogi dobri. I ti ćeš zaboraviti njih.

– Kad onda mogu u ljude, majko?

– Kad si ravnodušan, zlato majkino. Kad te ništa ne boli i ništa ne raduje. Onda si sposoban da se smeješ ako treba, plačeš ako treba, ćutiš ako treba. Možeš da pratiš pratljive, voliš voljive, piješ a da se ne napiješ, govoriš a da ne povrediš. Ne trebaju ovom svetu iskreni, trebaju mu dvorske lude. Klovnovi i igračice na trapezu. Zabavljači. Da bi zabavljao druge, treba da budeš ravnodušan, pomiren sam sa sobom. Ako te prodaju, da više izgube nego što su dobili. Ako te prisvoje, da manje izgube nego što su dobili. Kad navučeš masku identičnih, ni po čemu prepoznatljivih, kad ti je dosadno, kad imaš kome i čemu da se vratiš. Onda možeš u ljude. Zlato majkino.