Piše: Teodora Marković
Gde je tvoj dom? I može li se on menjati s godinama? Mogu li postojati dva ili tri doma ili je on samo jedan? Šta ako je tvoj dom Jugoslavija, pa ona više ne postoji? Ili je dom ono što se oseća, nešto što te pokreće i dokazuje ti da negde pripadaš? Za mene je to Sarajevo i, šta god ti mislio, ne planiram da ga napustim.
Možda još uvek ne znam tačan raspored mahala, ni gde se skreće prema Vratniku, ali znam u kojoj kafani se najbolje pije i gde žive moji omiljeni ljudi. Postoji bezbroj stvari koje bih mogla nabrajati, o jelu, o planini, o reci, ali to svakako možete naći na bezbroj drugih sajtova. Ovo nije priča o tome. Ovo je priča o jednoj porodici i svemu što je ona donela u moj, ali i život onih oko mene… Helem Nejse.
Svoj predani i inspirativni desetogodišnji rad kolektiv Helem Nejse proslavio je koncertom u Domu mladih, u pratnji Sarajevske filharmonije, koja je takođe slavila, i to čak svoj stoti rođendan. Pre nego što je spektakl počeo, bend se projekcijom na video-bimu zahvalio publici na podršci koju od nje godinama dobija. Razmislite, koliko puta ste tako nešto doživeli? I da li ste uopšte?
Foto: Sulejman Omerbašić
Muzički bend sastavljen od Stihomira Klepića, Čika Gagare i Toshija Domaćina nikada nije pretendovao da bude iznad onih zbog kojih stvaraju. Naprotiv, ono što je jedino bitno za ovu trojicu muškaraca jeste ljubav i nesebično davanje na sceni, što su uspešno sprovodili tokom čitavog koncerta, ali i svih prethodnih godina u kojima su iznedrili četiri studijska albuma, crtani serijal Bruca, Braca, Bruda i Brada, radijsku emisiju, podkast, kao i Talent akademiju posvećenu mladima koji žele dodatno da napreduju u svom poslu. Zahvalnost publici, pre nego što su bilo šta izveli te večeri, slika je umetnika na kakve bismo trebali da se ugledamo ili bar pokušamo. Toliko je “zvezda“ oko nas da često idealizujemo ono što one predstavljaju, dok su ovi momci, od našeg prvog upoznavanja, bili ono što jesu – sarajevska raja, spremna da se uvek dobro zabavi i pokaže šta ume, sa svešću da njihovi stihovi mogu da pomognu nekome drugom – u lečenju slomljenog srca, u sagledavanju političke situacije, u borbi za bolji svet ili pri upoznavanju ljubavi svog života!
Tako je, negde na pola koncerta, dok je čitav Dom mladih uglas pevao hitove ove sarajevske grupe, Tihomir Radić (Toshi Domaćin) zaprosio svoju devojku Ivu Pažin (ZHIVA). Mislim da druge opcije nije ni bilo, s obzirom na to da se glavna ulica u ovom gradu i dalje zove Maršala Tita, a Jugoslavija i ono što je ona predstavljala mogu da se sagledaju na svakom koraku. Jer Jugoslavija nije ideja, niti jedan čovek, ona je jednakost i vera da svet postaje bolji ako se prihvati ono što neko drugi jeste i želi da bude. Ona je ljubav i mešoviti brak, ona je sve ono što današnji funkcioneri ne žele da budu.
Nakon veridbe usledio je najveći hit grupe Helem Nejse, duet sa Markom Luisom – Kabadahija. Bolje od bilo čega što želim da napišem, napisao je Stihomir Klepić, baš u toj pesmi:
Ti si moj narod, religija, nacija
Moja politika i generacija
Jedina država i okupacija
Klub za koji navijam i reprezentacija
I zaista, da li je išta jače od ljubavi? I postoji li veća funkcija umetnosti od one koja među ljudima širi ljubav? Lepota izvedbe koja se odigrava pred našim očima čini grupu ljudi, dakle publiku, složnom i uigranom, čak iako se u tom trenutku prvi put zajedno našla na istom mestu – složnom jer voli iste reči, isti ritam i, pre svega, oseća isto. Umetnost dokazuje da razlike mogu i moraju opstajati zajedno i da su one lijepe, lipe i lepe podjednako. Dokazuje da naše disanje jedino ima smisla ako dišemo uz drugu osobu.
Foto: Sulejman Omerbašić
U nastavku koncerta, bend je donirao novac za napredak karijere paraolimpijskog šampiona Ismaila Barlova i apelovao na vladajuće strukture da učine isto. Tako je kolektiv Helem Nejse ponovo pružio vidljivost marginalizovanim i zapostavljenim, istovremeno ostajući na vrhuncu svoje društvene angažovanosti i želje da stvori bolje društvo, posebno za mlade i perspektivne ljude.
Ipak, nemoguće je ne pomenuti da su ovi momci koncert posvetili svom nedavno preminulom članu benda, Zlatku Karahodžiću, koji je ostavio neizbrisiv trag tokom godina zajedničkog stvaranja i prijateljstva. Obrnuvši ustaljeni životni ciklus, koncert je završen s nadom i verom u bolje sutra – tj. s novim rođenjem. Dakle, s mnoštvom dece na sceni. S decom koja predstavljaju budućnost, nadam se mnogo bolju i svetliju od ove trenutne, ali i decom koja će znati da uče od dobrih primera, a Helem Nejse je, te večeri, to sigurno bio.
Iako je publika skandirala izlazak na bis, momci su uradili još bolju stvar. Pridružili su se publici i postali deo nje, ponovo dokazavši da su jednaki s onima zbog kojih stvaraju. Dokazavši da posle smrti uvek dolazi život i da s takvom verom jedino možemo izgraditi nešto bolje i smislenije.
Foto: Sulejman Omerbašić
Čini se da beogradska publika još uvek nije dovoljno zaražena virusom – Helem Nejse. On jako brzo prodire do svačijeg srca, a to ćeš shvatiti čim pustiš prvu pesmu. Nema tu mnogo filozofije, idi na neku od muzičkih platformi i poslušaj šta se desilo kad je Ena odlučila da dođe u Sarajevo da studira FSK ili kako šporet drva ne vraća ili zašto zbog vas nema niđe nama nas… Ovaj bend kroz svoje pesme nudi humor, promišljenost, originalnost i toliko puta pomenutu – ljubav. Zato je potrebno da, ako već nisi, što pre postaneš deo ove porodice.
Možda još neko vreme neću razumeti zašto se u Sarajevu toliko dugo čeka tramvaj ili zašto su taksisti preterano raspoloženi za priču, ali jedno je zasigurno – Sarajevo je moj grad i mesto gde se osećam sigurno i ispunjeno ljubavlju. Ono ostaje grad u koji se rado vraćam ili, kako bi moji prijatelji rekli – postaje moj dom. I tako će biti sve dok u njemu žive oni koji nesebično šire ljubav, jer Sarajevo jesu samo takvi ljudi i tu sigurno još uvek ima, pravo dobrih priča.
O autorici:
Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.
