Bojanu Vunturišević su poznavatelji regionalne muzičke scene već zapamtili kao članicu benda Svi na pod, koji je svojevremeno u godišnjem izboru Studija B bio izglasan za najbolji bend u Srbiji. Pjevačica koja je u to vrijeme pažnju plijenila svojim osebujnim glasom i scenskim nastupom, stasom malena, a energijom golema, bend je napustila prije nekoliko godina, a prošle godine nas je obradovala prvim samostalnim albumom naziva Daljine, koji su pojedini srbijanski mediji ocijenili najboljim domaćim albumom godine. U nadi da će se neko sjetiti da pozove Bojanu i dvojicu njenih kolega muzičara s kojima danas nastupa na bosanskohercegovačku turneju, razgovaramo s njom o daljinama i blizinama.

Prije nego što si uplivala u solo vode, godinama si, do 2014, bila članica benda Svi na pod, pa moram početi pitanjem o tom iskustvu. Kako je izgledalo biti u bendu i zašto nije trajalo duže? Popularnosti vam nije manjkalo.

Svaka životna okolnost sa sobom nosi lepe i ružne trenutke. Svi na pod se pet godina vozio na lepom talasu. Svirali smo po celom regionu, čak smo jednom prilikom posetili i Pariz, gde smo svirali na Dan muzike. Taj bend je bio sastavljen od šest vrlo jakih individua. Razlike su mene, kao glavnu autorku, na samom početku inspirisale. Bile su mi izazov. No, vremenom su počele da mi odvlače pažnju sa onoga što smatram suštinom. Ukoliko na sebe navučete tuđe cipele, majicu, šešir, mišljenje ili viziju, koja pritom nikada nije bila jasna, to onda počne da vas guši. Pogledate se u ogledalo i u svoj toj tuđoj odori sebi delujete smešno. Iako odluka da se raziđemo nije bila moja, prijalo mi je da sa sebe skinem sve što nije moje i tako ogoljena krenem u ono što danas zovemo Daljine.

Zalažem se za celinu i za kontinuirani rad

Svi na pod je bio popularan davno prije nego što je snimio album, zahvaljujući odličnim koncertima. U svom samostalnom putu odlučila si krenuti drugačije, započinjući priču čitavim snimljenim albumom. Zašto ti je bilo važno snimiti čitav album i s njim se vratiti na scenu? Općenito, šta snimljen album u današnje vrijeme piraterije znači za muzičare i muzičarke?

Svi na pod je imao dva albuma, Prvi i Mladost. Međutim, ljudi su nas zavoleli mnogo pre nego što su albumi izašli. To je bila neka vrsta presedana na domaćoj sceni. Imati prepune koncertne sale bez albuma. Čini mi se da smo na neki način bili rodonačelnici „singl po singl“ promocije, barem ovde u Srbiji. Danas je taj trend i dalje aktuelan. Čini mi se da je čak poprimio i obrise besmisla. Mnogi misle da je dovoljno izbaciti pesmu ili dve godišnje. Taj fazon mi se uopšte ne dopada. To je kao kada bi neki reditelj godišnje izbacivao minut ili dva svog filma. To se ni u jednoj grani umetnosti ne dešava osim u muzici. Zalažem se za celinu i za kontinuirani rad.

Tvoj prvi samostalni album Daljine pobrao je same izvrsne kritike. Šta ti je bila vizija, šta si željela napraviti snimajući ga?

Tada sam samo želela da stvaram. Period kada smo pisali Daljine jedan je od najnadahnutijih perioda u mom životu. Nisam želela da prekinem tu nit. Stvaralački procesi činili su se kao spas nakon razlaza benda. Moj i život mog najbližeg saradnika Ivana Mirkovića Bambija nalazili su se na prekretnici. Završavali smo naše fakultete, započinjali nove ljubavne veze, jer su se prethodne ne tako slavno završile, ja nisam imala stan, posao… Sve je bilo tako novo, nesigurno, ali prelepo. Želeli smo taj osećaj da pretočimo u pesme.

Muziku na albumu u većini slučajeva komponuješ u saradnji s drugim autorima. Zapravo, Daljine jeste tvoj samostalni album, ali je nastao u saradnji s brojnim drugim autorima i autoricama, prvenstveno autoricama. Čemu saradnje doprinose, da li te svi ti drugi ljudi „nadopunjuju“ kao autoricu?

Saradnje su najlepša stvar i pružaju proširenje vidika i znanja. Interakcijom sa drugim ljudima otvaraš sebe i spoznaješ neke nove granice za koje nisi ni slutio da u tebi postoje. Rad na albumu Daljine doneo mi je prijatelje i saradnike za ceo život, ali me je osposobio i ohrabrio da se uhvatim u koštac s komponovanjem i pisanjem pesama sama sa sobom. Tako su nastale same Daljine, Noćni program, E70 i Sada žurim.

Kada smo zajedno, pomeramo mora i planine

Na albumu Daljine većinu tekstova potpisujete Minja Bogavac i ti zajedničkim snagama. Kako izgleda ta saradnja između vas dvije u smislu tekstova, tematike koju oni obrađuju i samog procesa rada? Ukratko, kako su nastale pjesme Kese etikete, Amy & Blake, Bes, Vetar u kosi…?

Minju i mene vežu ogromno prijateljstvo i još veća ljubav. U odnosu na ceo život, nas dve se ne poznajemo puno, ali u tom periodu koliko se znamo desili su nam se vrlo važni i veliki događaji. Jedna za drugu volimo da kažemo da je ona moja reč, a da sam ja njena muzika. Da nije bilo Minje, nikada ne bih napisala da su daljine blizine. Ona me je ohrabrila da sve što se nalazi unutar mog bića napišem na papir. Naučila me je da od svega može da nastane pesma. Uvela me je u svet pozorišta, na čemu sam joj beskrajno zahvalna. Minja je jedna od najdragocenijih i najkvalitetnijih osoba u mom životu. Čast je biti njen prijatelj i saradnik.

Iako vješto upakovane u pop zvuk, mnoge pjesme s albuma progovaraju o važnim temama, provijava tu moćna kritika konzumerizma (Kese etikete), Instagram revolucionara (Bes), nacionalnih zatvorenosti u same sebe (E70)… Kako gledaš na angažovane tekstove, šta ti je važno da kažeš?

Zauvek će mi biti važno da istaknem značaj zajedništva. Kada smo zajedno, pomeramo mora i planine. Nekako smo dugo bili daleko jedni od drugih, zagledani u besmisleni sadržaj naših ekrana svih veličina. Vreme je da budemo blizu i da se čujemo.

U međuvremenu si radila muziku i za pozorišnu predstavu Crvena: Samoubistvo nacije u Bitef teatru. Po čemu ćeš pamtiti to iskustvo?

Crvena: Samoubistvo nacije moje je prvo pozorišno iskustvo. Tada sam osetila pravu stvaralačku slobodu, spoznala šta znači ono „sky is the limit“, zaljubila se u pozorište, u primenjenu muziku i dramsku umetnost. Rad na toj predstavi poklopio se sa radim na albumu i učinio da taj period mog života bude nezaboravan.

Onda kad ne stvaraš autorsku muziku, a budući da si završila muzičku pedagogiju na muzičkoj akademiji, radiš s djecom u horu Dance Factory na jedan sasvim nekonvencionalan način. Možeš li nam podrobnije objasniti o čemu se tu radi?

Hor Dance Factory je prvi plesni hor u Srbiji, a to znači da svaka naša pesma podrazumeva i koreografiju. Ime smo dobili po plesnom klubu Dance Factory iz Beograda, sa kojima tesno sarađujem i u okviru pedagogije, ali i u okviru autorskog muzičkog rada. Rad sa decom bukvalno oplemenjuje. Čini mi se da sam ja mnogo više od njih naučila nego oni od mene. Sa decom je zagarantovan progres, jer taj kontinuitet u radu ništa ne može da naruši. Mi se viđamo tri puta nedeljno, bez obzira na vremenske nepogode, praznike, slomljene noge, temperature… Sada već možete da zamislite tu količinu ljubavi koja u našem kolektivu vlada.

Da se zadržimo malo kod teme muzičke pedagogije, šta ti je cilj u radu s najmlađima, koje vrijednosti smatraš najvažnijima među onima koje im treba prenijeti u svijetu muzike, možda u svijetu uopšte?

Najvažnije mi je da ih naučim da gotovo uvek daju 100 % sebe nekome i nečemu, da će se radni trud kad-tad isplatiti, da sačuvaju i ispolje ono najjedinstvenije od svog bića i da vole, vole, vole život i sve što on donosi.

Koje muzičarke i muzičare slušaš kod kuće ili na iPadu dok se voziš nekamo? Postoji li neko od njih s kim bi možda voljela sarađivati, prepoznajući da vam senzibiliteti odgovaraju jedan drugom?

Ovih dana me je ponovo obuzeo Darko Rundek i potvrdio da je najveći umetnik našeg regiona. Opet slušam njegovu muziku i njegove reči i shvatam koliko taj čovek godinama neprekidno otkriva sebe sebi i nama, koliko neprestano radi na sebi i koliko je beskompromisan u stvaranju. Za to je stvarno potrebna hrabrost, ali je i stvar inteligencije. Pa eto, neka moj izbor bude Darko Rundek. Volela bih da se sa njim sretnem negde u nekom pozorištu.