Piše: Tamara Zablocki
Pristupačna, neposredna, srdačna i – čini se – uvijek nasmijana, Branka Katić je s razlogom jedna od najomiljenijih glumica s naših prostora, čijem se licu možemo radovati i u brojnim američkim, britanskim, njemačkim filmovima i serijama, a zasigurno i jedna od mojih omiljenih sagovornica do danas. “Koliko je tebi godina?”, pita me. “Trideset”, odgovaram nesigurno, ne shvatajući zašto joj treba ta informacija. “O, pa ti si tako mlada, gde ti je humor u ovim pitanjima, sve nešto ozbiljno i teško.” “Stara duša, šta mogu”, odgovaram kroz smijeh, pokušavajući se izvući.
Humora bi možda i bilo više da je povod za razgovor bila jedna od kultnih komedija u kojima je igrala dok je još živjela u Srbiji, poput Mi nismo anđeli Srđana Dragojevića ili Crna mačka, beli mačor Emira Kusturice. Povod je, međutim, serija Novine u režiji Dalibora Matanića, nedavno emitovana u cijelosti na Hrvatskoj radioteleviziji, a koja se bavi istinski ozbiljnim i mračnim temama naše svakodnevice. Serija, čiji scenarij potpisuje pisac i novinar ugašenog i nikad prežaljenog političko-satiričnog lista Feral Tribune Ivica Đikić, prati rad novinske redakcije u vrijeme u kojem kapital i vjerske zajednice u sprezi s njim vedre i oblače životom medija i cijelog društva.
Branka Katić, koja s porodicom već godinama živi dovoljno daleko od Balkana, ali mu se zbog uloga rado vraća, u Novinama igra upečatljiv i nesvakidašnji lik Dijane Mitrović, beskompromisne novinarke obilježene teretom života. Osim o radu na ovoj ulozi i sreći zbog ponovnog igranja na jeziku koji je najispravnije nazvati našim, za Urban magazin govori o onome čemu ju je rad na svakom od velikih filmskih projekata naučio, iskustvu života u Londonu i Los Angelesu nakon odlaska s prostora na kojem se drugačije ne trpi, igranju na tuđem jeziku, novom projektu u kojem će ponovo sarađivati sa Srđanom Dragojevićem, te neuništivom talentu umjetnika i umjetnica s naših prostora koje ni gotovo nepostojeća ulaganja u kulturu ne uspijevaju zaustaviti.
Nevidljivi zidovi u koje udaramo
Novine su prva televizijska serija u režiji Dalibora Matanića, koji se već filmom Fine mrtve djevojke prije petnaest godina utvrdio kao vičan važnim i nimalo lakim temama naše svakodnevice. Serija je nastala na scenariju Ivice Đikića, a tu je i pomno probrana glumačka ekipa. Koliko Vam se tema koju ona obrađuje čini važnom u vremenu tabloida i zaglušujućeg mnoštva trivijalnih informacija u kojima se gubimo dok nam političari i vlasnici krupnog kapitala rade o glavama?
Najviše iskrenih pohvala smo dobili upravo od novinara. Prepoznali su se u našoj priči, prepoznali su uslove u kojima rade, nevidljive zidove u koje udaraju. Naša serija je aktuelna ne samo na našim prostorima nego i mnogo šire. Ona dolazi iz pera izvrsnog pisca i iskusnog novinara, što je doprinelo njenoj aktuelnosti i autentičnosti. A u rukama odličnog reditelja dobra priča postaje još bolja. Mediji koji bi trebali neostrašćeno izveštavati davno su postali instrument u rukama vlasnika novina i ljudi na vlasti. Serija priča o propasti novinarstva ili tananoj nadi za njegov spas.
Pero Ivice Đikića nekad je ispisivalo retke u listu Feral Tribune. U kontekstu Novina, koje kroz novinarstvo progovaraju o cijelom društvu, čini li Vam se da je medij kakav je, recimo, bio Feral danas moguć ili živimo u godinama gorim od devedesetih? Je li traganje i stizanje do nepopularne istine moguće?
Tih devedesetih sam prestala da čitam dnevne novine u Srbiji. Vređala me je iskrivljena slika stvarnosti koju su nam nudili. Danas internet omogućava neverovatno obimnu i brzu razmenu informacija, naravno ima tu i neistina, ali dobra strana je da još uvek imamo slobodu da izaberemo sajtove koje ćemo posećivati i čijem ćemo izveštavanju verovati.
Psihološko stanje u kojem se nalazi lik Dijane Mitrović i moralni izbori koje ona pravi u privatnom životu nisu nešto na čemu bismo joj mogli zavidjeti. Kako biste sami opisali njen lik?
Milion je načina da jednu ulogu izgradite. Ja sam tip glumice koja uvek polazi od sebe, od ličnog iskustva. Da bih dočarala Dijanu zagledala sam se u tamne kutove svoje duše, pokušala da dotaknem tugu i beznađe. Dijana je razočarana žena. U izboru da se upusti u aferu sa sestrinim mužem videla sam njenu želju da kontroliše svačiju sreću, pa i Anjinu. Poslušala sam i sve što drugi likovi kažu o njoj, da je beskompromisna, destruktivna, da misli da sve zna najbolje. Iza fasade neustrašive novinarke krije se nesrećna, slomljena i povređena individua.
Šta Vam je pomoglo u pripremanju za ulogu? Da li ste za to koristili neke živuće primjere novinara i novinarki?
Gledala sam video-zapise nekoliko hrvatskih novinarki, no lik nisam gradila ni na jednoj od njih. Ivica mi je dao dovoljno materijala. Matanić mi je takođe dao odličnu indikaciju, rekao mi je da Dijana nije ambiciozna, da je ulični tip i da joj svi idu na živce. Pre toga sam glumila novinarku u jednoj američkoj seriji, pa sam se i u pripremi za tu ulogu nagledala raznog materijala.
Matanić je u intervjuu za slovenačku Mladinu rekao da je serija imala poteškoće doći na državnu televiziju zbog tretmana Katoličke crkve, njenih zakulisnih radnji i veza s moćnicima. Koliko to govori o današnjem društvu? Čini se da serije i filmovi koji se bave neugodnim temama, baš kao ni takvo novinarstvo, nisu dobrodošli.
Ipak su nas prikazali, publika nas je zavolela, možda nisu sve lađe potonule.
Serije su sadašnjost, a čini se i budućnost filmske industrije. U njima danas gledamo najpoznatije svjetske glumce i glumice, priče koje donose su važne i publika s nestrpljenjem iščekuje nove sezone koje donose HBO, Netflix, AMC… Serije se predstavljaju i na filmskim festivalima – Novine su predstavljene na Sarajevo Film Festivalu. Kako gledate na ovaj preokret u profesiji, na prebacivanje težišta s filma na serije?
Televizijske serije su definitivno postale veoma uzbudljiv medij gde su originalne, provokativne i neobične priče našle svoj pravi dom. Dok na filmu postoji veliki pritisak od finansijera za kontrolisanim sadržajem zbog rejtinga i starosnih ograničenja, serije nemaju taj problem, pa se mnogo slobodnije mogu baviti temama koje istražuju. Ja najviše volim da pogledam po nekoliko epizoda u nizu serije koja mi se dopada, što je takođe nova prednost televizije – u svom domu možete pogledati šta god poželite kad god poželite. Uživam u tome beskrajno.
Ja sam ljuti pacifista i to ću uvek ostati
U Srbiji već dugo ne živite, a nove domove ste našli u Londonu i u samom središtu američkog filma Los Angelesu. Šta Vam je činjenica da tri potpuno različita grada – vjerovatno – smatrate svojim donijela, čime Vas obogaćuje takav internacionalni, kosmopolitski život?
Saznala sam da trava nije nigde zelenija. Sećam se snažnog osećaja sete s početka mog boravka u Londonu – gledajući ljude sa cele Planete kako žive jedni pored drugih, a niko nikoga ne mrzi zbog druge vere, boje kože ili porekla. Bilo mi je žao svega kroz šta smo prošli, ni dan-danas ne verujem da je moralo tako. Ja sam ljuti pacifista i to ću uvek ostati. Moje putešestvije po svetu u tom je lepše jer volim ljude i poštujem različitosti. Radoznala sam, pa mi sve što vidim na neki način hrani dušu.
A kako stvari stoje s uslovima koje glumcima i glumicama nudi svako od tih mjesta? Je li u Velikoj Britaniji i Hollywoodu teško doći do uloge ako niste “domaći”? Kako lično gledate na uloge na svom jeziku, a kako na engleskom? Za glumce je jezik važno sredstvo rada, pa pretpostavljam da nije svejedno.
U filmu koji mi je otvorio vrata internacionalne karijere Crna mačka, beli mačor glumila sam na romskom jeziku, koji sam naučila za potrebe filma. Na početku moje avanture nisam ni mislila na jezik, toliko sam bila mlada i poletna. Danas znam da to jeste ograničenje sa kojim se svakodnevno susrećem. No i pored toga, imala sam sreće da dosta radim gde god sam živela. A nakon 16 godina rada u inostranstvu jedna stvar se iskristalisala – najlepše mi je glumiti na našem jeziku, likove koje bolje razumem i dublje osećam. Jako sam srećna što sam opet počela da radim na našim prostorima. Snimila sam nedavno diplomski film Katarine Koljević, a veseli me i ponovna saradnja sa Srđanom Dragojevićem, sa kim na jesen snimam film Nebesa, inspirisan kratkim pričama francuskog pisca Marcela Aymea. O tome ću vam moći pričati više kada snimanje bude izvesno.
Glumačke zvijezde rijetko se mogu vidjeti u diplomskim filmovima. Šta Vas je privuklo filmu Katarine Koljević?
Scenario tog diplomskog filma je priča o nekoliko turbulentnih dana u životu jednog iskrenog klinca i jedne izneverene žene. Upoznajemo je na ivici nervnog sloma, no ubrzo potom ona je u kovitlacu neočekivane strasti… Uživala sam u tim danima snimanja sa omladinom. Film nisam imala prilike da pogledam, ali me je obradovalo da je mlada rediteljka na diplomskom ispitu dobila najvišu ocenu.
Lepo je kada ego ne prevagne
S Dragojevićem ste puno sarađivali, a osim u njegovim Mi nismo anđeli, Rane, Lepa sela lepo gore i spomenutom Crna mačka, beli mačor, regionalna publika Vas je mogla gledati u Public enemies Michaela Mana ili Im Juli Fatiha Akina. Na šta ste u svojoj karijeri najponosniji, koje su Vam uloge najdraže, iz kojih ste najviše naučili?
Svako iskustvo je dragoceno. Sa Dragojevićem smo iskusili generacijski bunt, uživali vedri prikaz našeg crnila, koji je i dan-danas beskrajno duhovit. Kusturica me je inspirisao snažnim umetničkim porivom koji ga vodi, dao mi je prostor, slobodu i fantastičan uvid u njegov proces stvaranja. Fatih je veoma pasioniran i inspirativan filmski stvaralac, Micheal Mann je američka legenda, a opet toliko pažljiv prema saradnicima da nam još uvek šalje novogodišnje čestitke. Dado Matanić me je potpuno očarao svojim neumornim duhom, talentom i istinskom dobrotom. Imali smo jednu od najboljih atmosfera na snimanju koje ikada pamtim. Lepo je kada ego ne prevagne te kada svakog člana svoje ekipe poštujete i znate da je stvaranje filma zajednički proces gde svi saradnici doprinose sa malo lične magije. Snimanja sa dobrim rediteljima su uzbudljiva, gotovo da osećate elektricitet u vazduhu, nešto autentično se stvara i vi ste deo toga, to su dragocena i interesantna iskustva.
U Srbiji ne živite već godinama, ali ste poslom ponovo vezani za naše prostore. S dovoljno velike vremenske i prostorne distance kako gledate na kulturnu scenu Srbije, ali i okolnih zemalja, cijelog Balkana, posljednjih godina?
Kultura nikada nije poznavala granice. Saradnja i kulturna razmena u regionu su uvek bili dobri, čak i u vreme nesretnog rata. Svih ovih godina me zaista fascinira neuništiv talenat ljudi sa naših prostora, i to u uslovima koji su daleko od idealnih. Naše države ne ulažu u kulturu, što je neprihvatljivo, ne mislim samo na novac. A kultura je ogledalo svake države.
