“Muškarci se plaše da će im se žene smijati. Žene se plaše da će ih muškarci ubiti.” Riječi kanadske spisateljice Margaret Atwood, jedne od zasigurno najvažnijih živućih književnica uz čija djela imamo čast stariti, mogu vam se učiniti pretjeranim, ali razmislite ponovo. Najsvježija UN-ova statistika govori da svaka treća žena u svijetu u toku života iskusi fizičko ili seksualno nasilje, a 50 posto žena žrtava ubistva ubiju njihovi partneri ili članovi porodice. Žene ubijaju njihovi očevi, braća, partneri, bivši partneri. Žene u partnerskim odnosima najčešće ubijaju nasilnici koje su prethodno prijavljivale policiji zbog nasilja u porodici.
Piše: Tamara Zablocki
U Srbiji su prošlog mjeseca u istoj sedmici ubijene dvije žene. Obje su ubili njihovi bivši partneri. Obje su ubijene u centrima za socijalni rad dok su, u onome što se hladnim tehničkim terminom naziva kontrolisanim uslovima, bivšim partnerima predavale zajedničku djecu u vrijeme koje su ona trebala provesti s očevima. Jedna žena ubijena je udarcima kamenom u glavu. Druga je ubijena hladnim oružjem, a ubica je samo nekoliko trenutaka ranije ubio njihovog sina. Samo nešto bolje prošli su radnici i radnice centra za socijalni rad u pokušaju da spriječe ubistvo – teško su ranjeni.
Vrijeme je, reklo bi se, da priznamo odgovornost čitavog društva. Onog društva koje posmatra nasilje nad ženama u svim njegovim pojavnostima i ne mari ili optužuje žene za njega. Onog društva koje za nasilje nasilnika optužuje nasilnikovu majku. Onog društva koje smatra primjerenim da upita šta još hoće te žene kad im je, eto, dato da glasaju, školuju se, rade, čak i da hodaju slobodno ulicom – ako su pristojno odjevene. Onog društva u kojem poslodavci ne zapošljavaju žene u fertilnoj dobi jer bi u nekom trenutku mogle iskoristiti svoje zakonsko pravo na porodiljski dopust. Onog društva koje ne propituje činjenicu da su profesije u kojima su žene većina odreda potplaćene i potcijenjene. Onog društva koje ismijava ili ignoriše lingvistička nastojanja da se žene učini ravnopravnima u jeziku. Onog društva koje smatra da žene treba da budu sretne što su neplaćene odgajateljice, čistačice i kuharice u vlastitim domovima. Nastavite niz.
Uzroke nasilja nad ženama valja razumijevati podalje od senzacionalističkih novinskih napisa i stavova tradicionalno patrijarhalno orijentisanih struktura koje su tu da žene zaštite, poput samih centara za socijalni rad. O dubokim društvenim korijenima nasilja nad ženama, koje svakako postoji u svim zapećcima svijeta, ali u nekima ga je ipak manje nego u drugima, za Urban magazin govori Adriana Zaharijević, politička filozofkinja, feministička teoretičarka i docentkinja na Univerzitetu u Novom Sadu, koja je povodom ubistava žena u Srbiji za Peščanik napisala tekst “Melanholični, nejednaki i lišeni zdravog razuma”, u kojem je secirala spregu različitih vrsta nasilja koja vladaju u današnjoj Srbiji.
U tekstu objavljenom na Peščaniku pisali ste o sprezi različitih oblika nasilja u tranzicijskom društvu Srbije i nasilja nad ženama čije smo primjere vidjeli u proteklih nekoliko sedmica u njihovom najočitijem obliku: dvije žene ubili su njihovi bivši partneri naočigled socijalnih radnika u centrima za socijalni rad. Koji su to najvidljiviji oblici nasilja u Srbiji danas i koji je pravi način razumijevanja njihove veze s nasiljem u porodici?
U tekstu koji je nedavno objavljen pod aluzivnim naslovom “Melanholični, nejednaki i lišeni zdravog razuma” tvrdila sam da postoji nekoliko snažnih razloga zbog kojih nasilje ne prestaje da nam se dešava. Kao da se uvuklo u sve pore društvenog tkiva – na njega nailazimo svuda, na najnevinijim, najuobičajenijim mestima, prožima nas, oblikuje naš pogled na svet, naše emocije, sve naše reakcije. Otkuda to nasilje i otkuda tolika naša otupelost, štaviše potpuna spremnost na njegovu normalizaciju? Moglo bi se reći da je tome doprinelo nekoliko konsenzusa. Prvi se odnosi na najjavniju tajnu u Srbiji: bilo je rata i bilo je muškaraca koji su u njemu učestvovali, čineći strašna, jedva zamisliva zlodela. Ako ih sami nisu počinili, mnogi su bili primorani da im prisustvuju, da ih gledaju, da se osećaju kao “manje muški” i “manje Srbi” zato što nisu bili u stanju da se u njih uključe. Nezamislive scene užasa ostale su, međutim, usečene u rožnjače i režnjeve, premda su se ratovi završili i, još više, iako Srbija zapravo nikada i nije učestvovala u ratovima. Kolektivna trauma nikada nije priznata, i sada dolazi na naplatu. Drugi razlog možemo tražiti u tužnoj činjenici da smo u samo nekoliko generacija doživeli neverovatan preobražaj u razumevanju jednakosti i ljudske vrednosti. Ako su naši roditelji živeli u zemlji koja se gradila na jednakosti, naša deca odrastaju u društvu u kojem je nejednakost poželjno, štaviše propisano stanje. Govorimo, dakle, o strukturnoj nejednakosti, o sve većem jazu između siromašnih i bogatih, o zakonima koji takvo stanje sankcionišu, o institucijama koje bolje tretiraju bogate samo zato što su bogati, o privilegovanima i deprivilegovanima. Konsenzus o tome da su neki uspeli, a da ima mnogo onih koji nisu, i sami su krivi za to, jedini je tranzicijski konsenzus koji je zbilja uspeo. Najzad, treći je konsenzus proizvod političke situacije u kojoj su “stabilnost”, “investitori”, “otvorena poglavlja” i “BDP” postale magične reči, nešto poput srpskog “abrakadabra”. Čitavi gradovi propadaju, u doslovnom smislu, iako nam nikada nije išlo bolje. Sve funkcioniše izvanredno, premda na prazan stomak. To nasilje nad zdravim razumom, to silovanje očiju takođe proizvodi strahovitu rezignaciju i melanholiju, ali opravdava i nasilje.
Individualizacija krivice
Bez obzira na kompleksnost problema, još uvijek smo spremni olako odbaciti sve duboke društvene razloge za sveprisutno nasilje nad ženama, pa se u Srbiji nakon spomenutih slučajeva moglo pročitati nekoliko vrlo zabrinjavajućih reakcija, čak i od LGBTIQ aktivista, u smjeru “sama si ga birala”. Koliko ekonomska i opšta nejednakost žena u društvu doprinosi nasilju nad ženama i zašto uporno odbijamo povezati opštu diskriminaciju žena i nasilje nad njima?
Ovde govorimo o specifičnoj sprezi individualizacije i repatrijarhalizacije. Ciničan komentar o izboru upućuje na to da je ta i ta žena kriva; krivica se, dakle, individualizuje, i nešto nam govori baš o toj konkretnoj ženi, koja, eto, nije mudro odlučivala, i ko joj je sad kriv što je volela “snažne momke”, ili što je glupa jer je trpela, a mogla je da ostavi nasilnika. Ne samo da je takvo mišljenje cinično, već ono upravo odražava duboku promenu u društvenoj strukturi naše afektivnosti. Osećanje empatije, solidarnosti, podrške, potreba da se tome usprotivimo, sve se to trivijalizuje kada živimo u sredini u kojoj na nepravdu i ne treba reagovati, jer je nepravda postala strukturno upisana u mišljenje i delovanje. Naše društvo nominalno proizvodi zakone protiv diskriminacije kao na kakvoj fabričkoj traci, uz oznake “evropski zakon br. 7”, “evropski zakon br. 3675”, prihvatajući istovremeno duboku repatrijarhalizaciju i temeljitu ekonomsku nejednakost.
Kolika je odgovornost samih medija? Slučaj tekstova u Politici u kojima autori lažnih imena i zlonamjerni kolumnisti svaljuju krivicu na žene i “agresivne feministkinje” je karikaturalan, ali standard medija u Srbiji – a isto je i u Bosni i Hercegovini i šire – nije puno bolji od toga: rijetko se obraća pažnja na šire društvene uzroke, koji se najčešće u potpunosti poriču time što se nasilnika naziva “monstrumom”, zločin “tragedijom”, a tik pored tekstova o nasilju nad ženama stoje članci koji objektificiraju žene.
Mediji su mesto na kojem se i dalje okupljamo kao javnost, oni nam pomažu da uobličimo ono što mislimo ili želimo da kažemo, da parafraziram reči Snježane Milivojević. U idealnom smislu, ovaj forum ne služi samo tome da nas obaveštava o raznim informacijama, već od nas čini angažovane učesnike i učesnice u javnosti, one koji razumeju moć, politiku, ekonomiju, zapravo, sve ono što nam se zbiva. Međutim, u situaciji u kojoj smo upravo mediji postaju ključni generator privida. Kada medije preplave “umobolni monstrumi” i žene koje su krive jer su donosile pogrešne odluke, kada se sve svede na fragmentarne tragedije, onda upravo mediji podstiču sveopšti cinizam koji nam svima kaže: neko je uspešan, bogat i ima srećnu, normalnu porodicu, a neko je opet monstrum, i to dođe kao neka izolovana, medijski zanimljiva degeneracija. Malo je medijskih prostora koji neprekinuto pokušavaju da objasne stvarnost na drugačiji način, još ih je manje koji nastoje da proizvedu drugačiju vrednosnu paradigmu. Zbog toga je apsolutno neophodno podržavati ih, ma koliko mali njihovi forumi bili.
Što se tiče “najstarijeg lista na Balkanu” i izmišljenih autora koji srž svesrpskog problema vide u agresivnim feministkinjama, u društvu u kojem živimo, u kojem se nekažnjeno znalački doznačuju dijagnoze, osuđuju mrtve žene, pozdravljaju ugovoreni brakovi, izriču panične simboličke kazne za “ubistvo dece” kao lokalnu pošast, u kojem se, dakle, žene kao društvena kategorija javno linčuju, ne preostaje nam ništa do agresivnost. Pod time, naravno, ne mislim na uzvraćanje udarca nasiljem, već na angažovanu reč, na stalno prisustvo u toj istoj javnosti kao kontrateža, kao glas (zdravog) razuma koji odbija da obožava privid. Čini mi se, najzad, da je Politika u ovoj maloj bici izgubila, i angažman feministkinja je tome bez sumnje doprineo.
Femicida je u pravednijim društvima manje
Kao politička filozofkinja i feministička teoretičarka, urednica regionalno važnog zbornika Neko je rekao feminizam i autorica knjige Postajanje ženom, u kojoj nastojite pronaći odgovor na pitanje šta danas mislimo kada kažemo da se borimo u ime žena, kako gledate na čestu medijsku trivijalizaciju feminizma kojom se umanjuju napori feministkinja za boljim i pravednijim društvom? Zašto je feminizam u javnom diskursu na našim prostorima (i mnogo šire) danas “ružna riječ”?
Bojim se da feminizam još dugo neće prestati da bude ružna reč. Bio je to tokom čitave svoje istorije, a takav je i danas. Primenjen na kontekst o kojem govorimo, on će morati da ostane nepoželjan ukoliko upire prstom, što čini decenijama unazad, u činjenicu da su ratovi, nacionalizmi, potpuna tranziciona institucionalizacija nejednakosti, stalno indukovana pretnja nestabilnošću duboko povezani s neživljivim životom. Feminizam nije borba za još jedan zakon, već za pravedno društvo u kojem se uvažavaju dostojanstvo i potencijali svih ljudi, i posebno onih ljudi kojima je zbog njihovog pola to uskraćivano.
Femicid nije rezervisan samo za naša društva obilježena ratnim traumama, bezakonjem, nesuočavanjem s vlastitim ratnim zločinima. Na pamet mi pada Italija, u kojoj također godišnje više od stotinu žena ubiju muškarci, u većini slučajeva njihovi partneri ili bivši partneri. Zašto se femicid dešava i u ekonomski razvijenim i neopterećenijim društvima od naših još i danas, kada formalno imamo mehanizme zaštite od nasilja i kada, formalno, žene “stoje” bolje nego ikada ranije?
Femicid se događa svuda, ali ga je u pravednijim društvima manje. Zamislimo društvo koje uvažava i kontinuirano podstiče dostojanstvo i potencijale svakoga i koje ljudima koji odlučuju da stupe u zajednice omogućava određene oblike nezavisnosti, pre svih ekonomsku. U takvom društvu ćemo teže naići, ili bih u to bar želela da nastavim da verujem, na situaciju u kojoj se žena udaje da bi se zbrinula, u kojoj se razne društvene nepravde ne sručuju baš na njenu glavu, u kojoj ostaje jer nema kuda da ode, sama ili sa svojom decom, u kojoj nije naučena da trpi da bi izbegla nasilje, a kada se ono dogodi, da ga trpi jer je sramota obratiti se bilo kome, pošto joj i tako i tako niko ne može pomoći. Partnerstvo nije neko prirodno svojstvo ljudskih odnosa, niti je stvar toga da li smo rođeni pod srećnom zvezdom ili ne. Partnerskim odnosima u kojima se druga osoba poštuje i uvažava učimo se u svim sferama života, kroz vaspitanje, obrazovanje, medije, zakone koji rade za nas ili protiv nas, institucije koje nas podržavaju ili nas puštaju da padnemo. Ideja o tome da ne treba da ubijemo drugu osobu, da na to nikada nemamo pravo, nešto je što ostaje za društvo koje još nigde ne postoji. Pa ipak, to ne treba da nas obeshrabri da takvo društvo zamišljamo, želimo i da ga aktivno zahtevamo.
