Novinar, prozaista i pjesnik Bojan Marjanović za svoj je romaneskni prvijenac Sutra ćemo dobio NIN-ovu nagradu za roman u nastajanju, a knjiga je u Historijskom muzeju Bosne i Hercegovine nedavno predstavljena i sarajevskoj čitalačkoj publici. U romanu Sutra ćemo kroz glasove junaka Sare, Gorana i Darka koji su se našli u ljubavnom trokutu pratimo suptilne i manje suptilne načine na koje politička stvarnost jedne zemlje, u ovom slučaju današnje Srbije, ostavlja traga na intimnim životima i svakodnevicama ljudi koji u toj zemlji žive. Držeći se teze da je lično uvijek političko, i obrnuto, Marjanović je vješto ispripovijedao priču o životu svoje generacije ovdje i sada, sa svim nasiljima na koje je svikla.
Piše: Tamara Zablocki
Foto: Nemanja Knežević
Novinari, a i pisci, pripadaju najraširenijoj današnjoj klasi – prekarijatu – pa smo u toj klasi i ti i ja, vjerovatno živeći slične živote „nahvatavanja“ angažmana sa svih strana da bi se preživio još jedan mjesec pun nesigurnosti. Koliko ti je u tom smislu pomogla NIN-ova nagrada za roman u nastajanju, zahvaljujući kojoj si naposljetku i napisao Sutra ćemo?
U tom konkretnom materijalnom smislu pomogla mi je tako što sam od nje kupio televizor i tepih, te mi je sad toplo pod nogama dok na FOX Moviesu gledam po stoti put Umri muški umesto da nešto pametno čitam i umereno pametno pišem. Vidite kako komfor šteti umetnosti! No, zajebanciju nastranu, svi smo mi razapeti na tim nesigurnim poslovima koji, generalno govoreći, nisu isplativi unutar ove naše neoliberalne stvarnosti, te je svaka prilika da se zaradi i da ono što radiš postane vidljivije na neki relevantan način, zapravo, izrazito važna. U tom smislu, da, NIN-ova stipendija mi je dosta pomogla.
Svi čitamo iz svoje perspektive, tako da ja iz svoje perspektive najprije moram primijetiti da je Sutra ćemo feministička knjiga koja komentira mizoginiju našu svagdašnju. Feminističko štivo se rijetko, ako uopšte, sreće u opusima pisaca muškaraca, naročito na našim prostorima. Šta te nagnalo da ispišeš, između ostalog, feministički roman?
Jako mi je drago da si roman pročitala u tom ključu. A brojni su razlozi koji su me naveli da napišem baš ovakvu knjigu. Prvo, mislim da je feminističko promišljanje sveta i borba protiv sistemskog nasilja muškaraca nad ženama – koje ima, razume se, razne pojavne oblike – nešto što je, naprosto, integralni i neodvojivi deo bilo čega što bismo nazvali progresivnim pogledom na svet. To je, bar bih ja tako rekao, jedno od ključnih pitanja za sve nas koji se bavimo ma kojom vrstom intervenisanja u javnom prostoru – svejedno da li se bavimo umetnošću, novinarstvom, aktivizmom ili čime god drugim.
Drugo, čisto gledano unutar književnog polja, bilo mi je bitno da pokušam da izvrnem neke dominantne matrice u kojima se kreću ovakvi, nazovimo ih grubo i banalno, „urbani“ narativi koji pričaju priče o (ne)snalaženju relativno mladih ljudi u svetu i svim njegovim politikama, ekonomijama i ljubavima. Naime, to su uglavnom mačističke ili bar vrlo muškocentrične priče u kojima neki polusjebani frajeri pričaju svoje tugaljive ispovesti dok cugaju pivo i slušaju Ramonese i Pixiese, a ženski likovi budu obično tek neka vrsta potpore tim glavnim muškarčićima. Hteo sam da izvrnem tu strukturu i da upravo ženski lik bude noseći, da ona pokreće radnju i da njena vizura bude podjednako važna, pa čak i dominantna u odnosu na druge.
I treće, u mojoj neposrednoj životnoj okolini je mnogo jakih, lucidnih, inspirativnih, samosvesnih i hrabrih žena, te bih – da nisam Sarin lik napisao ovako kako sam ga napisao – bio vrlo nepravedan prema mnogim emotivnim, poslovnim i prijateljskim vezama koje su me presudno oblikovale i kao čitaoca/pisca, ali pre svega kao čoveka.
Za snažni ženski lik romana, Saru, vezan je i postupak uvođenja samog pisca, Bojana Marjanovića, u književni tekst, da bi ga Sara dekonstruisala. Za šta ti je poslužilo ovo oneobičavanje na koje nas Sara donekle priprema prelazeći granice teksta direktnim obraćanjima čitaocima i čitateljkama?
Bilo mi je važno da negde podcrtam da ni ja – ni kao lik pripovedača, ni kao čovek koji je napisao knjigu i sad tebi odgovara na ova pitanja – nisam izuzet od kritike koju Sara kontinuirano isporučuje kroz knjigu. Hteo sam time da izbegnem ulogu mansplainerskog mudraca koji, sa bezbedne udaljenosti i iz privilegovanog položaja, bistri o svim tim velikim političkim i životnim pitanjima.
Osim toga, uvek su me strašno uzbuđivale knjige (filmovi, predstave, muzika itd.) koje teže tome da ogole i razbiju vlastitu strukturu, da prokažu svu tu artificijelnost koju umetnost sa sobom nužno nosi, a da, opet, sa druge strane, i dalje vlastite junake tretiraju kao trodimenzionalne likove sa kojima čitateljstvo ipak treba da saoseća i emotivno se poveže. Pa sam onda, što bi rekao Koen, „pokušao da pišem nešto što bi u noćima poput ove mogao čitati čovek kao što sam ja“.
Tamo smo gde, po ideološkoj matrici, treba da budemo
Roman Sutra ćemo počiva na tezi da je lično političko i da ne postoji toliko dobro skrivena intima u koju je moguće pobjeći od političke stvarnosti i struktura koje ona nameće. Sutra ćemo nam predstavlja prekarijat današnje Srbije, Srbije koja se još nije suočila sa svojim učešćem u ratovima devedesetih, Srbije pune nasilja na čelu s predsjednikom koji „stvara prilike za strane investitore“ koji će „naučiti Srbe da rade“. Čini se da nisi morao potezati ni za čim drugim osim za najstvarnijom stvarnošću. Kako se stvarnost današnje Srbije zrcali u životima likova knjige, odnosno u životima tvoje generacije općenito?
Osim ako pripadate onom malom postotku klasno izuzetno privilegovanih – kojima ne pripadaju ni moji likovi, niti bilo ko koga poznajem, svejedno da li smo ista generacija ili ne – politička stvarnost današnje Srbije je nužno i neodvojiv deo vaše stvarnosti. U tom smislu, da, čitav taj desničarski pakao koji proživljavamo – a koji, da se i tu razumemo, nije ekskluzivitet Srbije ni u ovom našem jugoslovenskom prostoru, a ni globalno gledano – određuje našu svakodnevicu na ključan način. Takozvana tranzicija je odavno završena – tačno smo tamo gde, po dominantnoj ideološkoj matrici, i treba da budemo. Sjebana, mala, učaurena kvazidruštva koja, u praksi, nisu ništa drugo do perifernih tržišnih oblasti u kojima se resursi – od ljudi preko zemljišta i prirodnih bogatstava do infrastrukture izgrađene za vreme socijalizma – arče i prodaju budzašto. U isto to vreme, dok faktički postajemo ekonomske kolonije, naši lokalni sitni despoti se igraju nekakvih nacionalnih suvereniteta, trguju mitovima i kostima pobijenih ljudi, vode svoje sitne zločinačke kampanje protiv već nekih prokazanih protivnika – a je li, uvek ima neko ko je, kako bi to rekli svi ti orbani i dodici, „protiv našeg načina života“ – a sve to samo da bi se održali na svojim pozicijama sitne, suštinski kompradorske moći. Naravno, kad kažem „sitne“, mislim da je njihova moć malena spram globalnog sistema kojem služe, ali to nikako ne znači da svima nama ne može da jezivo zagorča život. Ne samo da može nego nam već itekako to uveliko radi.
U tom kontekstu, a ponovo iz vlastite perspektive, ovog puta pesimistkinje, pitaću te misliš li da ima nade za ovdašnja društva, u velikoj mjeri sačinjena od onih koji prebrajaju kovanice u džepu provjeravajući hoće li imati dovoljno da plate sitnu robu na kasi, a po izlasku iz prodavnice gledaju kako da nasiljem zagorčaju život prvom slučajnom Drugom, bila njegova drugost u nacionalnosti, rodu, seksualnoj orijentaciji ili već bilo čemu?
U svakodnevnom životu – kao novinara, pisca i čoveka koji treba nekako da proživi svoj život – trudim se da se vodim onom starom Gramšijevom maksimom o „pesimizmu intelekta i optimizmu volje“. Već se, na osnovu mog prethodnog odgovora, vidi da nisam naročito optimističan spram sveta u kome živimo kad krenemo da ga potanko raščlanjujemo i analiziramo, ali trudim se da, makar u oblastima kojima se bavim, zajedno sa svim svojim raznorodnim saborkinjama i saborcima, ipak napravim kakav-takav minijaturan korak u osmišljavanju nekog drugačijeg, pravednijeg sveta. Ma kako da zbog toga zvučim kao neki patetični, izgubljeni hipik, jebiga, stvarno verujem u to da pošteno pisanje – kako književno tako i novinarsko – radi na tome da svet makar malo bude bolji.
A što se tiče nade za neke tektonske promene ovdašnjih društava, mislim da ona – ovako temeljno razorena, osiromašena i provincijalizovana – neće imati snage da sama napravi ne znam kakve pomake dok ne dođe (ako ikada dođe) do neke globalnije promene političke paradigme. Ali, naravno, to ne znači da treba da sedimo skrštenih ruku. Nikako, treba spremno dočekati taj trenutak – ponavljam, ako ga bude i ako pre njega svi ne izgorimo u ovim divljačkim ratovima i divljačkim mirovima – i zato su svaki protest, svaka knjiga, svaki štrajk, svaka tribina, svake novine, svaki napor ma koje vrste koji radi u korist neke progresivne politike, po mom sudu, iznimno važni. I kao metod kakvog-takvog saniranja štete u surovom društvu u kakvom živimo, ali i kao postavljanje temelja za zamišljanje nekog društva koje ne bi bilo takvo.
Ljubav je premrežena našim odrastanjima i strahovima
Način na koji si upleo političku zbilju u ljubavnu priču troje likova, s kojima se lako poistovjetiti jer dolaze iz naše svakidašnjice, jeste temelj spisateljskog umijeća na kojem se zasniva ova knjiga. Tretman ljubavi u ovoj knjizi je, ipak, nesvakidašnji budući da je poliamorija – svakidašnja. Je li, u tom smislu, ljubav posljednji prostor kakve-takve mogućnosti slobode (koji tek trebamo naučiti iskoristiti)?
Sad ću ti nešto priznati, uz pun rizik da će ovo pročitati neko ko me zna i onda me do kraja života zajebavati da sam patetični kreten, ali ja stvarno mislim, onako bez ostatka, da je ljubav najvažnija stvar na svetu i da je ona jedan od retkih razloga što se valja svakog jutra buditi u ovom groznom svetu. Dakle, na nivou načelne tvrdnje, ja sam tek junak romana Danijele Stil.
Međutim, problem je u tome što je ljubav puno kompleksnija stvar od tog plošnog, 2D proizvoda koji se prodaje u romanu Danijele Stil. Ona je uvek premrežena najrazličitijim kontekstima – našim odrastanjima, tovarima koje nosimo iz porodica, dominantnim društvenim strujama, našim strahovima da volimo i, naročito, našim strahovima da volimo na neke nepropisane načine. Evo, seti se samo jedne glupe konvencije – koliko je samo muškaraca kojima je teško da zamisle da budu u vezi sa ženom višom od sebe i obrnuto? Ja ih znam jako puno, a mnogi od njih dolaze iz nekih, načelno govoreći, emancipovanih krugova. Zamisli sad samo koliko je možda fenomenalnih veza, neverovatnih ljubavi i potpuno divljih strasti zauvek izgubljeno samo zato što smo vaspitani na taj kretenski način da bi, je li, muškarac trebalo da bude viši i fizički dominantniji. A to je tek jedna glupa i banalna stvar od koje se čovek može i relativno lako otresti. Jako je teško, i dalje, u mnogim situacijama objasniti okolini da se vole ljudi istog pola ili da je muškarac zaljubljen u 15 ili 20 godina stariju ženu i da je žena zaljubljena u 15-20 godina mlađeg muškarca ili da neko u isto vreme voli dve osobe, a da ne govorimo što i dalje, nažalost, nije retko i da klasne, nacionalne, religijske i razne druge razlike staju na put nekom emotivnom odnosu. U tom smislu, borba za ljubav je vazda i ozbiljna politička borba. Štaviše, u svetu koji nas uči kompeticiji i korisnosti, u svetu koji nam govori da pravimo decu da bismo obnavljali naciju, u svetu u kome su sve naše aktivnosti ocenjene na tržištu koje je, tobože, jedini pokazatelj koliko zaista vredimo, u svetu koji nas uči da mrzimo ove ili one zarad političke i ekonomske dobiti jedne male grupe ljudi – e, pa u tom i takvom svetu, izgarati zbog tako veličanstveno samodovoljne stvari kao što je ljubav je jedan veliki isplaženi jezik poretku.
Ili se ja možda samo tako tešim i samom sebi smišljam neku intelektualnu protezu za vlastite emocije i opsesije.
Levica se vraća iz izgnanstva
Osim spomenute feminističke pozicije koju zauzimaš, tvoja pozicija je svakako i ljevičarska. S tim u vezi te moram pitati kako ocjenjuješ stanje ljevice na prostoru Jugoslavije danas i kako vidiš njene potencijale u neoliberalnoj nam stvarnosti?
Levica je na našem prostoru u višedecenijskom izgnanstvu iz koga se polako vraća. Urušavanje Jugoslavije je, osim svirepih ratova, donelo i potpunu demonizaciju levičarskih ideja kao „retrogradnih“, „totalitarnih“, „detinjastih“, „ubitačnih po nacionalno biće“ – zavisi iz koje desničarske niše da su dolazile te budalaštine. Naravno, razume se, to je bio i svetski trend, ne neka stvar specifično vezana za nas. Posle godina i godina vladavine različitih desničarskih partija (od kojih se neke i dalje lažno predstavljaju kao „socijaldemokratske“), ono što daje određenu vrstu nade je pojavljivanje organizacija i grupa koje dolaze iz aktivističkih, radničkih, studentskih, feminističkih, LGBT i raznih drugih borbi, te koje bi mogle biti nekakva osnova za razvijanje levog pokreta kod nas. Šta će se dalje dešavati na tom planu, naravno, jako zavisi i od svetskog konteksta, ali zavisi i od toga koliko će svako od nas – što kroz svoje poslove, što kroz razne druge istupe u javnom prostoru – raditi na širenju levih ideja.
Ti sam, osim kao pisac, lijeve ideje širiš i kao urednik mjesečnog časopisa Liceulice, rijetkog medija na prostoru Jugoslavije koji se bavi temama od istinskog društvenog značaja, bori protiv svih oblika diskriminacije i istovremeno pomaže nevidljivima, pripadnicima i pripadnicama marginalizovanih grupa, beskućnicima i najsiromašnijima, koji putem njegove prodaje sebi obezbjeđuju egzistenciju i socijalnu inkluziju. Kako u današnjoj Srbiji, u kojoj je malo kome lako, žive oni najmarginalizovaniji i koliko im Liceulice uspijeva pomoći?
Naši prodavci zaista dolaze iz najmarginalizovanijih skupina unutar društva u kome, kako si ispravno primetila, gotovo nikome nije lako. No, prodajući magazin, oni stvarno uspevaju da koliko-toliko stanu na svoje noge, da zarade svoju platu i da se makar malo ekonomski osnaže unutar ovog ludo nepravednog sveta. Međutim, ono što je takođe vrlo važno je i činjenica da oni, prodajući naš magazin, ostvaruju i jednu vrstu društvenog povratka jer, kroz Liceulice, dobijaju ponovo neko mesto unutar društvene strukture iz koje su bili, ne svojom krivicom, skrajnuti. Tako da, u tom smislu, Liceulice prodavcima pomaže na dva načina – ekonomski i društveno, a, sa druge strane, Liceulice je i relevantan medijski proizvod koji, nadam se, pomaže u razumevanju sveta i onima koji ga čitaju.
