Prije 36 godina u jednom intervjuu je rekla: “Želim da znam da sam u određenom vremenu bila svesna svega onoga što se događalo oko mene.” I uspjela je da upravo tako bude.

U sedmoj deceniji, energijom djevojčice, uz znanje a ne vjerovanje, najviše podsjeća na osobu koja se neprekidno bavi popravkama. I kad to čine ljudi zaduženi za servisiranje električnih uređaja, oni se barem mogu nadati rezultatima. Kada to radi Borka Pavićević putem umjetnosti i građanske hrabrosti, onda je to vječna borba s neizvjesnim ishodima, ali bez nje ovo malo života i istomišljeništva ne bi imalo previše smisla.

Piše: Kristina Ljevak
Foto: Haris Čalkić

U pozorište se zaljubila kad je kao djevojčica gledala Branka Plešu na sceni Jugoslovenskog dramskog. U žiri Bitefa je stigla još kao studentica treće godine dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Otac Vuko, profesor etike na Filozofskom fakultetu, imao je drugačije želje kad je riječ o profesionalnim izborima vlastite djece. Dok je za Borkinog brata pilota govorio kako je nebeski šofer, za kćerku je smatrao da radi u cirkusu, očekujući od nje nešto ozbiljnije.

Njena osjetljivost na socijalna pitanja i nepravdu bila je izražena još u djetinjstvu, a prve ozbiljnije pobune i posljedice toga vezane su za radnu akciju i izgradnju puta Bijelo Polje – Kolašin.

Bila je aktivna u studentskim protestima 1968. Pisala je za Susret i brojne druge časopise.

U Atelje 212 primljena je kao pripravnica na četvrtoj godini studija, i sarađivala je s Jovanom Ćirilovim, Ljubomirom Mucijem Draškićem i čuvenom upravnicom Mirom Trailović. Konsenzusom i prepirkama stvarali su teatar koji će zlatnim slovima biti upisan u kolektivnoj jugoslovenskoj memoriji.

Pozorište Nova osjećajnost osnovala je 1981. godine u prostoru napuštene pivare, stvarajući na iskustvu Bitefa novu formu pozorišnog organizovanja.

Radila je u pozorištima širom Jugoslavije i bila umjetnička direktorica Beogradskog dramskog pozorišta. Odgovor na narastajućem ludilu bio je osnivanje Centra za kulturnu dekontaminaciju prije 23 godine, prostora koji u najkraćem okuplja one koji vlastite vrijednosti grade van dominantnih politika.

U Sarajevo je stigla povodom predstavljanja Deklaracije o zajedničkom jeziku.

Srele smo se na doručku, gdje je lingvistici Snježani Kordić prepričavala simpatičan susret sa zagrebačkim službenicama prilikom preuzimanja dokumenta za svog nevjenčanog muža. Bilo im je zanimljivo što gospođa nije formalno u braku. A ona i njena generacija (iako ne priznaje generacijske podjele) odrasli su na vrijednostima Simone de Beauvoir i Sartra, te im formalna verifikacija odnosa nije bila važna.

Tako je, potpuno neplanirano, i naš razgovor počeo temom današnjih vjenčanja. Kaže da je bila na jednom, u salonu za svadbe i sahrane, i dodaje kako nova elita čak i istu vrstu parfema koristi, pa se ne može doslovno disati od njih.

Odmah reaguje i na termin vjera, a vezano za pitanje da li inicijative poput Deklaracije o jeziku stvaraju vjeru da je moguće drugačije promišljanje u savremenim prilikama i konstruktivno istomišljeničko djelovanje.

“Ne znam da li si primetila, vera je reč koju sve više izgovaramo. To je valjda posledica beznađa. Ja ne verujem, ja znam.”

Smatra da je ljude okupljene oko Deklaracije vodila dužnost da obrazuju i da su podršku našli među građanima više nego što to političke elite žele priznati i vidjeti.

“Ti nađeš ljude koji nisu u tom krugu, nisu među tim svim koji su potpisali, ali su skloniji tome nego oni koji su zagađeni, koji su akumulirali predrasude ili koji to ne prihvataju iz političkih i vlastodržačkih interesa da se stvari održe onakve kakve jesu.”

Novogovor kao oblik divlje gradnje

Deklaraciju smatra težnjom za konačnom deprovincijalizacijom. U odnosu prema polivalentnom jeziku i svim našim minulim sukobima vidi kauzalitet koji se ogleda i u izjednačavanju državnosti s jezikom. “Dakle, nacionalizam je postao poslednje oruđe, a pogotovo što se taj nacionalizam transformiše u populizam, gde sad ulazi u jedan trend desnice”, objašnjava Borka Pavićević dodajući da cijela atmosfera oko zajedničkog jezika stvara jednu začudnost koja vodi odluci da se sve ne podrazumijeva i da se promisli o onome što je do sada bilo zadato. “Dajte da razmislimo o tome šta je zadato”, napominje, a klasnu borbu od ratova devedesetih do danas vidi kao osnov svega.

“Uzurpacija jezika, uzurpacija zemljišta, javnog dobra… ‘Ajde da kažemo da je jedan novogovor koji je nastao na bazi eksploatacije identiteta postao neki oblik divlje gradnje. Time se uzurpiraju ljudi, a istovremeno se uzurpira zemljište.

Ovo je, naravno, pitanje nacionalnog fenomena i etniciteta. I zapravo vidiš da je to klasno pitanje. To se moglo naslutiti odavno. O tome su govorili teoretičari, ne kažem ja ništa novo. To je transformacija javne imovine ili društvene svojine. Jugoslavija je bila specifična po tome što je imala društvenu svojinu.

I ti polako vidiš da je ustvari izvršena eksproprijacija javnog dobra. Tako je izvršena i eksproprijacija jezika.” Na pitanje o aktuelnoj intenciji zagovaranja partnerstva privatnog i javnog odgovara konkretnim primjerom Beograda na vodi, za koji su temelji postavljeni mnogo ranije. “Slobodan Milošević je 1989. godine doneo zakon da se društvena imovina podržavljuje da bi država mogla da je proda. To je, recimo, vrlo važan podatak za procese koji su se posle desili ratom, a nakon toga takozvanom tranzicijom, odnosno privatizacijom.”

Dio je Žena u crnom, posvećena antiratnom angažmanu i velika kritičarka politike Srbije devedesetih, i ne samo tih godina. Da je samo uradila sve ono što je u Centru za kulturnu dekontaminaciju, za jedan život bilo bi i više već dovoljno. Raduje je komentar da djeluje kao da je tek na početku, da se nije umorila, ali ona jednostavno ne prihvata razočarenje.

“Znaš, ljudi kažu: ‘Razočarani smo.’ Ja prosto nisam šiparica. Nemam šta da budem razočarana.

To je jedna od tih floskula: ‘Ja sam šetao, ja sam lupao u šerpe, ja sam ovo…’ Razumem ljude, ali ne razumem inauguriranje pojma preživeti. A šta ćemo sa živeti? Pretpostavljam da je nekako naš život da živimo, a ne preživimo.

Ovo ne kažem ni u kakvom smislu imanja već u smislu bivanja. To ne znači imati, to znači biti, da onog starog Froma citiram. Moram reći nešto što je fantastičan podatak. Na evropskim mrežama najčitanija knjiga je Orvelova 1984.

Mi na predizbornom skupu u Novom Pazaru (podrška Saši Jankoviću, op.a.), i prilazi mi čovek koji je radio ovu odličnu predstavu Beton Mahala. I kaže mi kako je našao moju dramatizaciju 1984 koju sam radila 1978. godine.

Onda smo napravili rat i nakon toga imaš 2014. I sad se ta negativna utopija odigrala i ponovo se javlja kao obrazloženje stvarnosti. Pa zar to nije fantastično?

Zato mlada generacija to čita. Ista Azija ratuje s Evroazijom.

Neprekidno. I Okeanija. A sve drži pod kontrolom ministarstvo istine koje radi na laži, ministarstvo ljubavi koje radi na mržnji i minimiru, ministarstvo mira koje radi na ratu. That's it.”

Ljudi koji su stali iza epohe

U svojoj dugoj i plodnoj karijeri radila je i družila se s nekim od najznačajnijih ličnosti jugoslovenske kulture. Prve savjete o radu u Ateljeu 212 dao joj je Danilo Kiš. Kada bi se ona, Ćirilov i Muci usaglasili oko neke predstave, za Miru Trailović je to već bilo dovoljno zabrinjavajuće. “Slobodan Šnajder, koji je napisao veličanstveni roman Doba mjedi, je gostujući u emisiji kod Stankovića rekao jednu sjajnu rečenicu: ‘Stariš ili sazriš kad staneš iza roditeljskog kovčega.’ Jako me je dotakla ta rečenica. I ustvari još poneko, pa i ja u svojim godinama, smo stali iza tih ljudi. Ne znam da li čovek sebi sme da dozvoli da kaže da je on taj koji je stao. To su bili ljudi jednog zamaha velikog, ali istovremeno jedne epohe. Ustvari, mi smo stali iza epohe, mi koji smo preostali. Mislim da deo odioznosti prema tome što se naziva drugom Srbijom i šta su već sve te negativne odrednice je zapravo nepodnošenje svedoka. Ne voli se neko ko je nešto video ili zna. Jer je. Ako se seća, on je na neki način trajanjem čovek kontinuiteta.”

Dio sjećanja je i spoznaja da je pozorište nekada bilo važno, a uloga Mire Trailović u njemu ogromna. A očigledno dio sjećanja postaje i pozicija žene u domaćim medijima.

O tome je s mladim kolegama Borka Pavićević razgovarala i kada su 2010. radili izložbu Ja i moj telefoni postavku posvećenu Miri Trailović u okviru ciklusa Žena i uspeh.

“Moje mlade kolege iz Metaklinike Lazar i Trifun nisu baš ni znali ko je bila Mira Trailović, i onda smo Jova Ćirilov, Feliks Pašić i ja uzeli iz muzeja sve te fotografije i stavili ih na sto. I moje mlade kolege su rekle kako nikada nisu videle osobu koja je imala toliko jaku svest o javnom delovanju.

Kad gledaš taj press cliping, upućujete na to koje je mesto pozorišta u to vreme.

Tada je na naslovnim stranama bio Ljuba Tadić. Fantastična je količina Mirinih intervjua po ženskim časopisima. Praktična žena, recimo. Vidiš kako je to bilo celokupno dejstvo i na koje se sve načine ona borila za pozorište.

Kako je došla smena u medijima i javnom interesu ti bi trebala bolje da znaš.

Imaš anketu Blica na kojoj se biraju moćne žene. Prvo, šta je to moćna žena? I onda vidiš koliko se godinama to polako pomera u pravcu banke, PR menadžera, a ono što je umetnik polako počinje da zaostaje.

Jer imaš prebacivanje društva u sveru moći u novcu.

I to su sve tranzicioni fenomeni. Na kraju krajeva, nisu samo naši. A istovremeno vidiš da sve žene liče jedna na drugu. Od njih deset devet su plavuše s naočalama i identičnom frizurom, a samo jedna je brineta, naprimer”, objašnjava Borka Pavićević i daje važan odgovor na pitanje kako se ta smjena desila. Kako smo došle do toga da žene s biografijama na naslovnim stranicama i u medijima općenito zamijene žene koje govore isključivo o majčinstvu, ličnim tragedijama ili uspjesima isključivo novovalnog poslovanja.

Kako smo gubile rad

“Kako se to desilo? Kako smo gubile rad? U tome je stvar. Mislim, to što ti govoriš o biografiji, to je ustvari bila realizacija rada, odnosno mogućnosti da žene rade. E sada imaš proizvodnju tog žrtvenog statusa. Kad je toliko ljudi bez posla, onda se na fenomen ne gleda kroz rad ili borbu, a istovremeno trebaš da uzmeš celu dekonstrukciju istorije koja je došla. Sreća pa se sad rade ozbiljna istraživanja o ulozi žena u NOB-u, o AFŽ-u, ulozi ženskih časopisa, zidnih novina…

Tokom Drugog svetskog rata Engleskinje su vozile bombardere jer nije bilo dovoljno pilota. Žene se pilotirale. E kad se završio rat, onda je, ja mislim Čerčil, rekao: ‘Super ste, ali sad možete da budete stjuardese. ”E nećemo da budemo stjuardese’, rekle su one. U tome ima neka ideja žene kao Delakroa – Sloboda na barikadama… Društvene promene su vezane za žene. A onda kad dođe kontrarevolucija, onda dolaziš do modela žene koja je uprkos svemu još i živa. Još će i dete da rodi.”

Na sve češći doživljaj žene isključivo kroz ulogu majke odgovara citiranjem Krleže, koji je govorio:

“Sit sam argumenata sitne dječice.” “Ne zameram ništa, ali zamisli čega su sve deca isprika. ‘Morao sam da pristanem na to jer imam decu.’ ‘To sam uradio zbog dece.’ E od toga mi je zlo. Do ovoga današnjeg, gde se u predizbornim kampanjama stalno pominje porodica. ‘Ne dirajte porodicu.’ Dakle, s decom je tu i porodica. Ta vrsta isprike ili ucene decom ili porodicama. I to je isto rezultat političkog preimenovanja stvari gde se žena ostvaruje kao majka. Stvarno ne znam šta o tome da kažem. Ja jesam majka, ali mislim da je bolje za dete da radiš nešto usprkos tome pristanku da si uradio nešto zato što si imao dete.

I mislim da je to nekako bolji put unatoč riziku. Ali kako da ti kažem, zavisi u kojim okolnostima čovek odraste. Da li je imao opet tu privilegiju da ima uz sebe ljude koji žive u tom principu.

Da li je imao baš takvu porodicu koja je radila puno toga usprkos, po cenu dovođenja u pitanje. Kao što kaže Dušan Jovanović u Oslobođenju Skoplja: “Možda će vaši unuci biti vaši pravi sinovi.”

“Bekstvo od odgovornosti je bekstvo od slobode”, kaže Borka Pavićević. Usto strah prepoznaje kao jezivi momenat današnjice. “Strah od otpuštanja, od ne biti podoban, strah od straha”, objašnjava i dodaje kako je osuđenost na marginu privilegija. Nju je bilo opravdano strah onoga što je vidjela tokom predstave Sveti Sava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koja je tokom izvođenja u maju 1991. godine prekinuta. Objašnjavala je to po Brehtovom malom uličnom prizoru naslućujući šta će se sve desiti. Među onima koji su tada odlučivali i onima koji su danas na vlasti ne vidi razliku. “Od tog Svetog Save, Žarka Lauševića koji stoji na sceni JDP-a, ansambla Zeničkog narodnog pozorišta koji plače dogodilo se mnogo toga. Ali te pojave ne možete posmatrati izolovano; one su u kauzalitetu. I zato taj ansambl još plače. Svi mi još plačemo. Izuzev onih koji ne pamte ništa”, rekla je u intervjuu beogradskom Vremenu. Gledala je i predstavu o predstavi, Sveto S. u Zenici.

Sveto S kao najvažnija satisfakcija

“Moram da ti kažem da je ta predstava u Zenici koju je radila Tanja Miletić Oručević jedna od najvažnijih satisfakcija koju sam ja videla.

Ona je počela tamo gde svi plaču iza scene i tačno je vodila radnju od tih snagatora i tih urlatora na toj predstavi do Škorpiona. Naravno, ja sam radila prikaz te predstave sa zaključkom da bi ona trebala gostovati u Jugoslovenskom dramskom. I onda je neko na ovim portalima što nisu jezički polivalentni rekao da je to još jedna provokacija i uzurpacija. Ta predstava je neverovatno dirljiva. Kada sam sedela pored Šefike koja je to igrala, jedva sam se sabrala. Ali bio je Urban pored mene, pa mi je i to bilo zanimljivo. On je mlad reditelj, sjajan reditelj, njegovo prisustvo me je sabralo.”

Borka Pavićević je, uz brojne istaknute ličnosti Srbije i Beograda, pružila podršku Saši Jankoviću na minulim predsjedničkim izborima. U trenutku dok smo razgovarale postojalo je zrno nade da će sve ono što je Jankovićeva i politika ljudi koji ga podržavaju stići do birača.

“Naprosto se radi o imenovanju stvarnosti, raskidanju s virtuelnošću, laži i prikazom. Radi se o proboju kroz ucenu strahom. Radi se o vraćanju politike građanima. To je naše pravo. Od 1968. godine ja slušam da je neko provokator. Pa to je legitimna pozicija građana. Da se bave politikom, da budu politični. Do ovog mraka delimično i dolazi zbog depolitizacije.

‘Ajde da ne šaljemo poruku. ‘Ajde da živimo poruku. Da se to primeni u stvarnosti. To je promena načina gledanja na stvarnost. Raskidanje s ucenom. To je pravo građana da se izbore za svoju političnost, koja je potpuno legalna ljudska aktivnost. Ona je imperativ. I to je povratak kidnapovane države u tvoje ruke. I povratak institucija.”

Na posljednje pitanje tokom kratkog i dragocjenog susreta u Sarajevu, a koje je glasilo može li zamisliti Srbiju u narednim godinama ako Vučić ipak pobijedi, Borka Pavićević je odgovorila: “Ne zamišljam. Znam. Vidim.”