Udruženje za razvoj muzičke umjetnosti i pedagogije SA Sinfonietta iz Sarajeva i Udruženje Hila iz Zrenjanina objavljuju prvi ekfrastički tekst nastao u sklopu projekta Dijahronijski kontrapunkt. Tekst Četiri takta nastao je na osnovu kompozicija izvedenih na koncertu dua SA Sinfonietta – Belma Šarančić, harmonika i Belma Alić, violončelo – održanog u decembru u koncertnoj sali Cvjetko Rihtman u Sarajevu.

Ekfrastički tekst pokušava da rekreira umjetničke oblike kojima su se bavila muzička djela i da prenese elemente koji su u njima bili dominantni. Tekst to čini sebi svojstvenim izražajnim mogućnostima i u skladu s doživljajem svake kompozicije ponaosob. U jednom trenutku to je narativnost, u drugom lirizam, u trećem jezičke slike, dok u cjelini ostaje dominantan osjećaj koji svjedoči o jedinstvu emotivnog i intelektualnog doživljaja kojim je muzika nadahnula književnicu.

Jasna Kinđić; Foto: Vanja Čerimagić

Piše: Jasna Kinđić, autorica zbirke pjesama Oratorijum za pticu

Kosa na licu

Camille Saint-Saens, Priere za violončelo i harmoniku

Ruke. Sklanjaš kosu s lica. Ništa drugo nisam video dok si ih stezala u krilu, govorila hladno i smireno. Prsti kojima si okidala žice i kovitlala vazduh oko sebe, uzburkivala krv u žilama. Blago podignuta ramena govorila su odlazi već jednom, ne ostavljaj me, lice namešteno za scenu. Nećeš me poraziti, vidi kako sam čvrsta, odavale su stisnute usne. Spojena kolena dobacivala su mi ono što sam dobro znao. Topline za mene nema, hladio sam te godinama, bežao od tvog ognja, skrivao se iza knjiga. Bara u kojoj se ogleda nebo posle kiše, to sam ja. Dugo sam se udaljavao, odlazio kao mesec, a ti si stajala poput senke u dovratku, u bašti, na večernjem nebu. Nisam uspeo da izlegnem reči ispod perja svoje slabosti. A sada – pada noć. Spremam se da krenem, ostavljam sve za sobom. Proći će vreme i gudalo će sporo tanjiti bol, ramena će se ponovo otvoriti i primiti toplinu među rebra, moja izdaja će izbledeti nalik mastilu u vlažnoj kutiji. Idem, jer čeka me modra dubina izvesnog kraja. Isuviše sam oklevao, slabost me obuzima i uskoro neću hodati. Između očiju nosim jedino tvoje lice zadubljeno u nežni dekrešendo. Gledamo se preko zlatne crte. Ti, zriš u svetlu. Ja, nestajem u noći.

Kraj reke

Sergej Berinski, Il Dolce Dolore

Saznala je da živi kod reke. Načinila je za sebe ložu na klupici bez naslona pored mosta. Činilo joj je veliko zadovoljstvo da sedi blizu njegovog stana, na mestu koje joj pruža pogled na mekane zavese koje mu je birala supruga. U rano popodne, kad žudnja počne da joj seva kroz grudi, prodire do krvi i stušti se kao električna struja kroz udove, ustane, obuče kaput, stavi meku smeđu kapu, i uputi se ka svojoj klupi. Pusti korak, rukama seče vazduh, predaje mu težinu, on odnosi deo sile koja šiklja iz nje. Kad stigne na odredište, prvo sedne ka vodi. Prepusti joj se, duboko udahne i, izdišući, gleda kroz poluspuštene kapke kako njegovi prsti brzo preleću preko njene kože i bude u njoj jata riba. Nakratko uživa u klizanju koje joj se spušta niz trbuh, osećaj koji brzo nestaje u bujici. Zapahne je dah svežine i čežnja poprimi notu prijatnosti.  Zatim se okrene i pusti pogled da klizi preko fasade, istovetnih prozora i terasa čija svetla pulsiraju u ritmu svakodnevnih rituala. Preko belih zastora klizne senka i struja je ponovo udara kroz celo telo. Bol oživljava. Iz nje ističu sve bolnice, foto-papiri i kosturi. Mala crvena gimnastičarka izvija se u slobodu kroz figure zvezde — to je ona. Okolo život drhturi, treperi, proigrava. Vreme je autoput sa šest traka. Treptaji rađaju mnoštvo svitaca. Slike su insekti, organizmi koji hrane strukturu. Zgrada pulsira, svetlost je jezik na ivici razumljivosti.

Najednom, zavesa se gasi. Ona čvrsto zažmuri i ostaje zaleđena neodređeni broj razmrljanih vrpci na fotografiji s dugom ekspozicijom.

° ° °

Sedela je još neko vreme kod mosta i gledala kako slapovi guraju jedno deblo, a ono se vraća i stalno udara u stepenik korita kao da njime barata vodeni tinejdžer, pobesneli talas u ermaks patikama od plastičnih pivskih flaša. Želela je da ponese huk Miljacke i osećaj oslobođenosti od sopstvenih korena, lanaca nejasne odgovornosti i krivice koju je neprestano osećala. Mogla je da je opipa, bila je kao čvor na njenoj štitnoj žlezdi, majušna tvar sklupčana u njoj kao tužna devojčica koju dugo niko nije pomazio po kosi. Meh se nadimao i svirao kroz njena pluća sve strahove koji su odjekivali alveolama. Brujali su kao hodnici VMA dok im je pred očima titrala senka na vrhu negativa pluća. Često nije imala vazduha, hvatala je sebe kako jedva diše da ne bi uznemirila ništa oko sebe. Slušala je iznad talasanja kako se meh širi i skuplja. I dugo disala.

Ustala je, pomalo ošamućena, i čvrsto stegla kaput oko tela. Krajičkom oka pogledala je mračnu zgradu i sporo krenula ka svom stanu.

Pre buđenja

Toshio Hosokawa, In die Tiefe der Zeit

Nadimaš se i rasteš ispred mene,
sazrevaš kao vodena majka,
hitaš da me obgrliš svojim ogledalima, kapima.

Stojim uplašena i čekam maternji stisak —
da li ću prodisati kroz njega,
ili ostati zaleđena u tvom neiskazanom bolu?

Kroz osmehe sevaju sečiva.
Da li si mislila da niko neće saznati?
Tvoja koža je plamsala kroz zemlju na kojoj stojiš,
zadojila si me teskobom kroz cveće
rastuženo sa crteža.

Iz moje pesme zamirisala je tvoja žuč
i stisnuta vilica, mila.
Ćutanje je progutalo tišinu.

Zamišljam te.
Sporo podižeš ruke.
Ispred tebe zemlja otpada u grumenovima.

Udarac u hrastovu ploču izostaje —
uglačani lak likuje, neukaljan.

Ogledam se.
Da li si tu?
Moj šapat odjek ne prestaje,
tiho je.

Uminu zvuk.
U meni raste treća grana gneva,
stisnutim mukom okićena.

Nespretno stojim ispred otvorenih pretkomora,
udišem tvoje odsustvo.
Udaljavaš se, telom neodvojena.

Zemlja me pogađa udarima hroptanja,
težina dočekuje
u jutarnjim mekim i toplim papučama.

Studen

Sofia Gubaidulina, In Croce

Pratim kako se raslojava šum. Sve je razdvojeno, telo su priheftani komadi mesa. Ne znam da li mi pripadaju. Svetlo dopire iz mrtvog ugla i najbolje ga vidim kad žmurim. Prostor oko mene je koordinatni sistem kroz koji se protežem ja, krivulja, skup vazdušnih udaraca sa svršetkom u glavi. Težište je izmešteno, savijam se prema podlozi. Nju ću osetiti kasnije, ne znam joj strukturu, nameru. Svetlo je prejako. Lozinke moraju sadržati specijalne karaktere. Prepoznajem svetla semafora, ali ne znam da viknem. Raduje me hučanje jezika, bruj tečnosti. Priča ne čuje kraj, san je brod za strah.

Imam šezdeset godina i plašim se da osećam. Zdrav sam, treniram redovno. Dobro zarađujem i izgledam, mogu imati sve. Verujem svom razumu, instinkt mu pomaže, on me ne uvaljuje, dobar je asistent. Tako je lakše. Manevrišem, izbegavam opasnost. Ratujem na svoj način. Moje kraljevstvo pripada informacijama, od njih gradim spratove, prekrivače, fantomke. Osećanja dovode u opasne prostore, provalije su sve dublje. Oklop mi je neprobojan, obezbedio sam se. Lakše je kad se figure samo udalje, ohlade, smrznu.

Studen je sigurna. Drvo je stabilno, njegovo korenje juri duboko u centar zemlje, probija se kroz toplu glinu, gura šljunak, kupa se u podzemnoj vodi, preko njega se preliva, umiva ga početak. Ono je tvrdo, pridržava me, jedina moja izvesnost, nema ničega, ovde sam jedino ja. Vetar donosi lakoću, u njemu dva mala kovitlaca izvode morbidni ples. Oni rastu, nadimaju se, gutaju u sebe drveće, automobile, pse, povoce, tržne centre, reke, parkinge, obale, mostove, oblake. Sve se rastače, magla bubri uz jecaj žica, ja sporo ulazim u muk i ništa. Kraja – nema.