Piše: Tamara Zablocki
Pinelina dnevna soba je tačno to što joj ime govori: dnevna soba Roka Košira, direktora ljubljanskog muzičkog festivala Druga godba, u kojoj se već godinama održavaju čarobni, intimni koncerti za samo tridesetak ljudi, na kojima četvrti zid nestaje, a publika se osjeća udobno kao u domu prijatelja. U takvom ambijentu dva koncerta su početkom septembra priredili Damir Imamović i Jelena Popržan, nudeći prisutnima najbolje od svojih muzičkih svjetova, najbolje od saza i viole, najbolje od istraživanja sevdaha, jazza, kabarea i eksperimentisanja sa zvukom. Bila je to prilika da se bolje upoznamo s Jelenom Popržan, violistkinjom, kompozitorkom, pjevačicom i performerkom koja je, kako je otkrila prisutnima, “odrastala na Mozartu i rocku”, a čiji je šaroliki muzički izraz probrana sarajevska publika slušala na koncertima njenih bendova Catch Pop String Strong i Madame Baheaux, kao i na nedavnom privatnom koncertu s Damirom Imamovićem.
Za sve je kriv Stefan Milenković
Dio koncerta u Pinelinoj dnevnoj sobi činile su i pjesme posvećene imigrantima jer, kako je izbor uvijek aktuelne teme objasnio Damir Imamović, Jelena već živi svoju imigrantsku priču, a on sam, budući da je rođen na hirovitom tlu naših prostora, uvijek mora biti spreman da postane imigrant. Jelena Popržan danas je vezana prvenstveno za Austriju, iako je rođena u Novom Sadu. Osnovnu i srednju muzičku školu pohađala je u Zrenjaninu, a klasičnu violu studirala je na akademijama u Beogradu i Grazu. Klasična muzika, međutim, nikad nije bila i jedini njen interes. “Ne sećam se tačno kad sam se zainteresovala za muziku, ali mi je mama pričala da sam jednog jutra, bilo mi je tada pet ili šest godina, rekla da želim da sviram violinu. Verovatno je za to bio kriv Stefan Milenković. Prvo moje sećanje na muziku je kolekcija ploča mog oca, koja me je manje zanimala od moje kolekcije, u kojoj su bili Bebi Dol, Oliver Mandić, Josipa Lisac, Boy George, David Bowie, Nina Hagen, naravno, Lepa Brena, kao i Stefan Milenković sa snimkom Mendelssohnovog koncerta u e-molu. Bila sam vrlo razočarana kad sam krenula u muzičku školu jer sam kao klinka volela da imitiram pop-pevače i mislila sam da ću odmah početi da izvodim te kerefeke, kako ih je nazivao moj deda, a u muzičkoj je sve počelo sa skalama i nije mi bilo jasno čemu sve to.”
Muzičko obrazovanje je, ipak, bilo njen put, te je za nastavak školovanja izabrala srednju muzičku školu i violu, instrument o kojem do tada nije znala mnogo. Uslijedila je Muzička akademija u Beogradu, a ljetnji Master Class u Austriji donio joj je poznanstvo s profesorom koji ju je pozvao da dođe studirati u njegovoj klasi. Put do otkrivanja vlastitih interesa i mogućnosti da se njima i bavi potrajao je puno duže. “Otišla sam u Austriju uopšte ne razmišljajući o budućnosti. Tek nakon nekoliko godina provedenih na akademiji u Austriji zapitala sam se šta ću da radim jer ti niko ne govori šta je uopšte moguće sa tim obrazovanjem. Od osnovne muzičke škole nas uče da postanemo veliki solisti, takav je program, a to je jednostavno nemoguće. Mislim da je muzičko obrazovanje još uvek vrlo pogrešno i da deca napuštaju muzičku školu frustrirana time, a to je šteta.
Jer, baviti se muzikom ne znači samo naučiti svirati nešto nego naučiti odnos prema nečemu što radiš, naučiti da se treba potruditi, preći sve poteškoće, stranputice, kamenje na putu, da bi došao do rezultata, postigao nešto i bio zadovoljan samim sobom. Jedino što klasično obrazovani muzičar možda može da radi je da svira u orkestru, ali se o tome na akademiji slabo priča i studenti se slabo pripremaju za to. Striktno obrazovanje na akademijama nas ne uči da sviramo jedni sa drugima, ne učimo šta znači svirati kamernu muziku, ne znamo šta znači biti deo orkestra, ne učimo igrati se s muzikom. Decu ne učimo kako da se bave muzikom kreativno, kako da uz nju plešu i pevaju. Sve to se, naravno, nauči ako to radite, ali osnovne postavke zajedničkog stvaranja moraš naučiti sam. Ne želim da kudim klasičnu muziku, ali mi je to sve oduvek smetalo i još uvek mi smeta. Zanimalo me je nešto drugo. Sećam se da sam sa četrnaest godina imala drugara koji je amaterski svirao gitaru, bio je roker, koji mi je predložio da sviramo nešto zajedno. Rado sam pristala, ali onda nisam mogla da odsviram niti jedan ton iako su to bile jako lake stvari. Jednostavno nisam umela slobodno da baratam muzikom. U to vreme svirala sam Bacha i Hindemitha, ali to nisam umela. Oslobođenje, mentalno i muzičko, trajalo je sigurno šest, sedam do deset godina i podrazumevalo je mnogo rada da naučim svirati slobodno.”
Prevazilaženje zacrtanih granica
Prvi dokaz oslobođenja i primjer plodonosnog prevazilaženja granica muzičkih žanrova došao je u vidu dua Catch Pop String Strong, koji je Jelena pred kraj studija u Austriji, 2008. godine, osnovala s čelisticom iz Prištine Rinom Kaçinari. “Za mene je to bio prvi neklasični projekat na kojem sam radila i samim tim jedan od najlepših muzičkih doživljaja. Rina i ja smo zajedno komponovale, aranžirale, snimile dva albuma, proputovale smo dobar deo sveta, od Meksika, Perua i Kanade do Uzbekistana. Jako su mi tada, kao i sada, bili bitni podsticaj i podrška Richarda Schubertha, pisca i velikog poznavaoca muzike, koji je, između ostalog, u Beču organizovao muzički festival Balkan Fever, a napisao je i nekoliko odličnih, kritičkih, kabaretskih pesama za moje sastave, na primer Turbofolkqueen of Slavia the Cleaning Maid.” Uslijedio je trio Sormeh, koji su uz Jelenu činile Iranke Golnar Shahyar i Mona Matbou Riahi, a zatim i bend Madame Baheux, u čijem sastavu su Ljubinka Jokić iz Bosne i Hercegovine na gitari, Maria Petrova iz Bugarske na bubnju te Austrijanka Lina Neuner na kontrabasu. Catch Pop String Strong i Madame Baheux okrunjeni su nagradama Austrian World Music Award. Svi navedeni sastavi Jelene Popržan smjestili su se na granici između stilova, u mješavini u kojoj se prožimaju jazz, rock, kabare, balkanski narodni motivi, dok su pjesme koje pišu i komponuju njihove članice polifone, višejezične i nerijetko angažovane.
“Mešavina stilova je fraza i zato je, kao i svaku frazu, treba preispitati. Mešanje stilova nije ništa novo niti specifično, jedino može da bude specifičan način mešanja. Fusion je bio oduvek prisutan i bez njega ne bi bilo ni napretka u muzici. U Austriji ja spadam u World Music, ali mislim da je za to zaslužna činjenica da dolazim iz Srbije, etničke zemlje koja na Zapadu podleže egzotizaciji, a uz to sam, sasvim slučajno, uvek radila samo sa ženama, imala sam tri ženska benda. Zanimljivo je i to kako se objašnjenje i definicija individualnog izraza pojedinca uvek traži u nekoj tradiciji i kulturi o kojima on možda nema pojma”, priča Jelena, naglašavajući da je putovanje pjesme kroz vrijeme često veće od jedne kulture. “Vranjanka iz južne Srbije je takva pesma koju je šezdesetih kao Misirlou svirao Dick Dale, a potom ju je Quentin Tarantino iskoristio u Pulp Fictionu. Sličan je slučaj i sa delom Verdijeve La Traviate, Adio Querida, koja je postala sefardska narodna pesma i danas je poznata u Sarajevu zahvaljujući njegovim Sefardima.”
„Volim sve što ume da pomeri iz kolotečine“
Karizmatična i bliska kabaretskom izrazu, Jelena Popržan na svojim nastupima rado eksperimentiše, svira na čašama ili instrumentu napravljenom od staračkog štapa za hodanje i jedne violinske žice istražujući sve mogućnosti zvuka i komunikacije s publikom. “Oduvek me je zanimala i gluma, a pevanje me je zanimalo više nego sam instrument”, objašnjava i dodaje: “Volim sve što ume da zabuni i pomeri iz kolotečine, ali da ipak napravi neki put. Eksperimentišem sa zvukom uopšte i razmišljam o njegovim mogućnostima. U svom solo programu, koji još dorađujem, koristim elektronska pomagala, dosta sviram na looperu. Inače, moja prva kompozicija na looperu je bila moj magistarski rad na klasičnoj akademiji, za koji sam tek kasnije uvidela da je bio nešto nesvakidašnje. Radila sam paralelu između nove i stare muzike, ozbiljne i zabavne muzike na primeru teme La Follia, čije sam Corellijeve varijacije svirala u srednjoj školi. Ta tema je u 17. veku bila na vrhuncu popularnosti, gotovo na nivou narodnjaka: svi su kompozitori pisali svoje varijacije na tu temu, sve do Rachmaninoffa”, prisjeća se, ističući da je vrednovanje muzike prema žanru često neopravdano. “Jazz se smatra formom zabavne muzike i samim tim ima lošiji rejting od klasike, ali takav poredak pada u vodu kad uporediš Johna Coltranea sa, recimo, Straussom i Lehárom, koji su podilazili publici. Pitanje žanra je jednostavno pitanje vrednovanja, koje potom utiče i na zaradu.”
Pozorište je još jedan od Jeleninih prostora djelovanja. U Austriji je najprije u pozorištu svirala muziku koju su komponovali drugi, a potom je na poziv rediteljke Sare Ostertag počela i sama pisati pozorišnu muziku, koja joj je smjesta donijela i nagradu. Rad u pozorištu nastavila je komponovanjem muzike za predstavu Zrenjanin, koju je po tekstu Igora Štiksa režirao Boris Liješević. “Zrenjanin je priča o privatizaciji društvenog vlasništva, fabrike, priča verovatno zanimljiva u celom svetu, ali naročito na našim prostorima. U Zrenjaninu je Jugoremedija, fabrika lekova, jedna od fabrika koja se do nedavno još uvek borila za opstanak jer je imala jak sindikat, ali, naravno, radnici nisu uspeli da sačuvaju fabriku. Iz priča o tome Igor Štiks je napisao dramu i tekstove songova na osnovu nekih postojećih pesama na jidišu, jedne kubanske i tanga. Pustila sam mašti na volju i uživala u tome.”
Saradnja s Damirom Imamovićem
Otvorenost prema najrazličitijim muzičkim izražajima dovela ju je i do saradnje s Damirom Imamovićem, posvećenim bosanskohercegovačkim umjetnikom i istraživačem sevdaha. Upoznali su se sasvim slučajno prije nekoliko godina u Beču, potom su se, svirajući svako sa svojim sastavom, ponovo sreli na muzičkom festivalu Druga godba u Ljubljani, a zatim i na World Music festivalu u njemačkom Rudolstadtu. “Viđali smo se na festivalima, ali je za početak saradnje najznačajniji bio književni hotel Balatura u Triblju, koji vodi spisateljica i prevoditeljka Anne-Kathrin Godec, ovisna o muzici i književnosti, kao i o tome da spaja ljude i time omogućuje nastanak nečeg novog i čarobnog. Anne-Kathrin je u Tribalj pozvala pet pisaca i pet muzičara, među njima mene i mog muža, pisca Richarda Schubertha, a na moj prijedlog i Damira Imamovića, jer je bila u potrazi za izvođačem sevdaha. Ondje je nastao literarno-muzički program koji smo zatim izveli u Rijeci. Tako je počelo, a spontano se i nastavilo.”
Oni koji su Jelenu Popržan ili Damira Imamovića slušali, gledali i voljeli ranije, u njihovim dosadašnjim pojavnostima, mogu biti mirni i sasvim zadovoljni. Jedno drugom su pridodali dimenziju više, a korak u nepoznato ovog se puta pokazao pravom odlukom, od koje su na dobitku oboje muzičara i njihova publika. “Oboje smo hteli da zadržimo sebe, ali i da napravimo nešto novo. Mislim da smo našli neku nit koja nam dozvoljava da oboje budemo to što jesmo, ali i da napredujemo. U životu, ne samo u muzici, najlepše je kad ti neka ideja, neka misao koja ne potvrđuje ono što već znaš ili pravila u koja već veruješ toliko poremeti svest da ti, takoreći, promeni život. To je kao da si se ponovo rodio. Treba se menjati. Verujem da ne postoji bivstvo, postoji samo postajanje”, zaključuje Jelena Popržan.
