Zbirka priča Put od crvene cigle Marijane Čanak poduhvat je širokih razmjera u sabiranju historijskih, socioloških i kulturoloških konteksta koji su uokvirili ideju onoga što može stati pod sveobuhvatnost kovanice „ženskog iskustva“. Najtačnije rečeno, u domenu prepoznavanja i ogledanja, njena knjiga je ono autobiografsko svakog bića.
Razgovarala: Šejla Džindo za Buybook
Iako fragmentirani i individualizirani događaji dobijaju prostor u formi zbirke, u slučaju Puta od crvene cigle, čini se da su sve u funkciji davanja prednosti jednom zajedničkom mjestu – problematiziranju ženskih manira kakve očekuju određeni socijalni konteksti. Svaka protagonistica nalazi ogledalo u drugoj; iako je itekako prisutan generacijski i historijski jaz; sugerišući da je okvir unutar kojeg društvo definiše ženu, a posljedično i ona samu sebe, u nekoj mjeri nepromjenjiv. Kako biste onda okarakterisali Vašu namjeru – da li je ona utoliko književna koliko je i na tragu kritike, osvrta ili komentara?
Kad govorimo o stvaralačkom procesu i pisanju, namera mi je uvek književna. Namera da napišem valjanu priču, uzbudljivu i uverljivu. Da iznova otkrijem jezik, zavodljivost jezika, magiju jezičke simfonije iza spojeva reči koji tvore nova značenja. Pokreće me isključivo strast za pričom, bez ikakve zadnje namere da bi tom pričom trebalo nešto postići. Prava priča se ne može ukrotiti autorovom namerom, ona je moćnija i mudrija od onoga što autor misli da zna. Ako nije tako, onda ne govorimo o književnosti, nego o sociološkim studijama, pamfletima, proglasima, a ništa od toga me ne zanima. Zanima me umetnost kao takva. Kad pustimo da umetnost bude umetnost, onda priča može odložiti smrt, onako kako mit otključava arhetipove i nudi nam mogućnost da promenimo sudbinu.
Zbrika je podijeljena u četiri sekcije čime smislom odgovara četrima fazama menstrualnog ciklusa, koji se pak naslanjaju na četiri godišnja doba. I tri mjesečeve mijene: mlad, pun, zadnja četvrt; bile bi ekvivalent fazama djevojaštva, zrelosti i starosti. Na više mjesta potvrđujete i naglašavate biološku i kulturološku neraskidivu vezu žene sa prirodom. Iz perspektive čitateljice, doživljavam to kao svojevrsnu odu snazi, upornosti, istrajnosti žene; ali zbog čega ste to odlučili naglasiti skoro pa na nivou lajtmotiva?
Neraskidivost te veze ne odnosi se samo na žene, nego na sva ljudska bića koja jesu deo prirode. Žena u svom telu ima ugrađen ciklični ritam i sve se u životu odigrava u ciklusima: smena dana i noći, godišnjih doba, setve i žetve, života i smrti. To je životna činjenica, a mnoge frustracije proizilaze iz negiranja te činjenice. Svaka faza menstrualnog ciklusa odgovara jednom godišnjem dobu. Prirodno je da se usred zime ne ponašamo isto kao usred leta. Zima je doba mirovanja, hibernacije, smrti. Buđenje dolazi s prolećem, leto je doba zrelosti, u jesen ubiramo plodove. Teror produktivnosti od nas zahteva da živimo večito leto, primorava nas na mehaničko funkcionisanje, ukidajući nam vreme dokolice, mirovanja i poniranja u sebe. Bez toga ne možemo iznedriti ništa novo. Ideja leta zamrznutog u večnost protivna je životu. Društvo u kojem živimo generalno je naklonjeno linearnosti i crno-belom poimanju, kojim se demonizuju noć, smrt, žensko, pa čak i Zemlja u ime neba. Život se odvija u balansiranju suprotnosti i nije pitanje da li je nešto dobro ili loše, nego da li je na odgovarajućem mestu. Na kolektivnom nivou skloni smo konzerviranju prošlosti i glorifikaciji patnje, što je takođe izraz nerazumevanja ciklusa. Vernost dotrajalim ciklusima kvari nam vreme.
Čini se da je blijedo ili čak iskorijenjeno kolektivno/društveno sjećanje na kult žene koji je prethodio patrijarhatu. Stara Evropa, prije jasnog uspostavljanja antičko-grčkih principa, prve žrtve prinosila je boginjama koljući mladiće; a ognjište kao vanjska realizacija utrobe bilo je najsvetije društveno središte. Kada je kraljičanstvo istjerano pobunom kraljeva, nastupila je era najdubljeg vjerovanja u podređenost muškarcima. S tim da adresirate prisutnost te misli u knjizi, šta bi bila Vaša ocjena intenziteta u kojem, u ovoj regiji, pristajemo na „crno-bjelost“ stava kojim je jasno zadržano i zaštićeno muško pravo na autoritet?
Samo lažni autoritet biva zasnovan na ugnjetavanju drugoga. Možemo nagađati o tome je li patrijarhat nastao kao odgovor na zloupotrebu moći matrijarhata, u svakom slučaju su to dva kraja istog štapa, jer takve igre moći po pravilu proizilaze iz osećaja straha i ugroženosti. Patrijarhat je žene stavio u vlasništvo muškarca, doslovno nas je obezglavio i proglasio nesposobnima da mislimo, a u nekim erama smatralo se da je žensko telo toliko slabo, da ne može funkcionisati bez potpore, pa su nas sabijali u korsete i steznike (brushalter je slavni potomak tih okova). Jedini arhetip koji je žena smela da živi bio je arhetip majke, a vrednost joj se priznaje jedino ako rodi muško. Kad to postigne, počinje njena osveta. Sve što je njoj bilo uskraćeno, ona će nastojati da ostvari kroz sina. Na emotivnoj razini, uzeće sina za muža, kastriraće ga i upravljati njegovom glavom. Sin kojeg je majka (iz najbolje namere) porobila, mora mrzeti žene. Njegova osveta majci ispoljiće se kao ugnjetavanje partnerke. Tako se krug apsurda nastavlja i može se ponavljati unedogled. Ovaj scenario je učestaliji od naše spremnosti da ga sagledamo.
Itekako je prisutna detaljna analiza elemenata i u matrijarhalnoj liniji naslijeđivanja: od izgleda, preko navika, do slika nesigurnosti; a ponajviše ideološkog odgovora na pitanje – šta znači biti dobra žena? I ne tako davna odgojna matrica tvrdi da „cura“ ne smije biti divlja, da mora imati muškarca da bude dovršena, da mora dati kada je traženo. Da li je Vaša namjera bila osvijestiti tu pojavu u samodefinisanju? Šta mislite, kako treba prekinuti tu vrstu naslijeđa?
Namera mi je bila da svoje likove dovedem u život, da im dam literarni prostor i glas da ispričaju svoje priče. Da se ispolje, ali ne bi imalo smisla da se to odvija u vakuumu. Genetsko nasleđe, društveno-istorijski kontekst, vreme i prostor, pravila odgoja, sve se to upisuje u njihove osobenosti. Svi imamo posla s tim, naša se autentičnost menja (obogaćuje) u doticaju s vidljivim životom. Činjenica je da nam je ženska genealogija često zaražena sramom, samoprezirom, strahom od sebe i sopstvene snage, da se žig prokletstva genetski prenosi s materice na matericu, što nije ženski urok, nego urok je život sâm. Kako pročistiti takvo nasleđe? Nema univerzalnog recepta, sve počinje od individualnog osvešćivanja, bavljenja sobom i svojim životom. Kad preuzmemo odgovornost za svoj život, pa nam više nije kriv ni Balkan, ni autoritarna baba, ni odsutni otac, to je dobra startna pozicija za promenu.
Od svetosti ženskog lika, u kulturološkom i sociološkom kodu, posebno u okolnostima snažnih konzervativnih ubjeđenja, ostao je magijski, nadrealni i vještičiji okvir tumačenja njihovog djelovanja. Neke priče su posvećene koketiranju sa takvim nadnaravnim, fantazmičnim činovima koji rezultiraju opaskama društva (konkretno partnera) o ženskoj neizliječenoj histeriji, uroku ili prokletsvu. Koliko je takvih ideja prisutno u savremenosti? Naslanjamo li se još uvijek na štake praznovjerja u nedostatku sposobnosti da razumijemo hormone ili emocije?
Muškarac ne može do kraja razumeti ženski princip, može ga prihvatiti i poštovati. Suvi racio ne može razumeti ženski princip, kao što to ne može ni linearni um. I to je u redu. Tužno je kad sama žena ne razume ženski princip, kad tlači intuiciju, negira vešticu u sebi, obezvređuje magiju, pa poveruje da je žrtva sopstvene biologije. U pozadini biologije jeste magija, nesaznajno čudo života. Možemo se baviti telom kao hormonalnim biomehanizmom, možemo nazočiti deobi ćelija nakon začeća, ali to ne znači da zaista razumemo kako nastaje život, kao ni vitalnu silu iza vidljivog koja nas održava živima. Ono što danas nazivamo praznoverjem ostatak je starih paganskih znanja, iz vremena pre nego što se arogantni um otcepio od celovitosti postojanja. Mudrost se izgubila, a sačuvale su se prazne obredne forme, rigidna pravila bez suštine i razumevanja njihove prvobitne svrhe. Ipak, prateći tragove praznoverja, možda možemo doći do nečeg izvornog. Literarno je to i te kako uzbudljivo.
Jedan od dominantnih motiva je agonalna priroda koja se nikad nije priznavala ženama koliko muškarcima. Koliko je seksualnost žene, iako činjenično njena inherentna potreba, i dalje „prljavija“ i tabuiziranija u javnom diskursu od muškarčeve i zavisi li od stepena „nategnutosti“ kulturoloških konteksta?
Zanima me seksualnost u književnosti, a književnost potencijalno nastaje tamo gde nešto ispadne iz ravnoteže. Seksualnost je tema kojoj je oduzeto poštovanje, nisu ni muškarci toga pošteđeni. Privid seksualne slobode daleko je od strasti za životom. Demonizacija seksualnosti i potreba za njenom kontrolom jedna je od najvećih devijacija sveta u kojem živimo. Ugrađivanje ideje greha i krivice u seksualnost je čin sistemske manipulacije ljudskom vrstom, to je egzorcizam duše iz tela, egzorcizam čoveka iz vidljivog postojanja. Pred žene je stavljen nemoguć zadatak: da rađaju bez seksualnog iskustva. Arhetip neseksualne majke, trudne device, predugo je bio jedini validan arhetip ženskog postojanja. Polako ulazimo u doba u kojem možemo buditi sećanja na zaboravljene arhetipove, iz vremena pre devijacije.
Kroz cijelu historiju bez izuzetka, moć i povlastica vrhovne vlasti bilo je raspolaganje životima: u pravu na dosuđivanje smrti, te kontrolu potomstva u pravcu rađanja društvenih klasa s fokusom na sposobnost vojništva. U dilemama koje ispunjavaju knjigu; o kontracepcijama, abortusima, pobačajima i zadržavanjima ploda; mogla bi se ista paralela „moći“ povući na odluku koja prožima majčinstvo. Pišete kako je cijela planeta trbuh, u kome se život i smrt pretaču u jedno; međutim, po pravilu navedenih primjera, ženino „odbacivanje“ ploda rezultira osvetom zbog grešnosti majke, bilo nekom karikiranom, magijskom ili stvarnim ekskomuniciranjem iz socijalnog okruženja. Koliko je tačna dijagnoza društva u kojem smo spremniji da politici opraštamo bio-vlast, nego ženama pravo na izbor?
Izigravanje vlasništva, kao i svaki pokušaj kontrole nad životom, izraz su degeneracije, ko god da je njen nosilac (arhetip vođe, arhetip majke, svejedno koji arhetip). Normalizovana patologija i dalje je patologija. Ako kao društvo nešto prihvatamo, odobravamo ili praštamo, to ne znači da smo na dobrom tragu, kolektivne istine često nisu ništa drugo nego legitimizovane zablude. Materica jeste planeta u malom, žena unutar sebe ima snagu Zemlje. Tamo gde je snaga, tamo je i potreba za njenim upravljanjem. Fleksibilno upravljanje je jedno, rigidna kontrola drugo. Snaga je sama po sebi neutralna, pitanje je kako ćemo je upotrebiti: za davanje ili za oduzimanje života? Iako ima sposobnost davanja života, žena nije vlasnik deteta koje se rađa kroz nju, dete nije produžetak njenog tela, niti je njen večiti dužnik. Žena može da rodi, a da potom kontinuirano abortira detetovo pravo da živi po svojim izborima. Mnoštvo je maštovitih načina u patologizaciji odnosa majka-dete, jer smo izgubili referencu zdravog ženskog principa. Isto važi i za odnos vođe prema zajednici, arhetip zdravog vođe proteran je s naših prostora, navikli smo na tiraniju, na robovlasnički odnos i obezvređivanje života. To je društvo bez vizije napretka.
Još jedna paralela sa vrhovnom vlasti: ako ima nešto što stoji uz zakon i smrt, onda je to krv i sposobnost njenog prolijevanja. Tako je i prolivena krv u kontekstu ženskog iskustva pojava koja diktira odnos kakav će drugi imati prema njoj. Prošle generecije reći će kako je nemanje krvi prve bračne noći grešnost; a imanje u seksualnom činu gadost, jer imperativ prenošen s koljena na koljeno glasi da menstruaciju treba kriti kao najprljaviju tajnu. Trag menstruacije je nit koja spaja svaku priču – dokle smo danas s njenim normaliziranjem?
Primećujem danas taj teror normalizacije bez suštinskog razumevanja. Na primer, snimaju se reklame koje umesto želatinasto plave prikazuju crvenu tečnost, gledamo fotografije žena čija je odeća uflekana menstrualnom krvlju, javno nam se nude menstrualne čašice, u komentarima na mrežama možemo deliti svoja menstrualna iskustva… A šta se time postiže? Samo privid razumevanja. Poštovanje se ne može iznuditi. Suštinsko razumevanje činjenice da žena svakog meseca proživi četiri godišnja doba omogućilo bi joj da živi i radi u skladu s tim ritmom, što bi podrazumevalo i pravo na menstrualno odsustvo. Nisu to dani bolovanja, koje nam je naš milosrdni šef odobrio jer patimo, presavijamo se od grčeva, slabosti i odliva. Ne. To nije odsustvo koje će se ženi odobriti zato što je tad slaba i nesposobna za rad, nego iz razumevanja da su njeno telo i njen ritam drugačiji od muškog, a to što je nešto drugačije u sebi ne nosi nikakav vrednosni sud, to je što je. Menstrualno odsustvo nije ni privilegija žene da radi manje, nego postavka u kojoj će žena raditi bolje, jer su joj dati odgovarajući uslovi. To bi značilo da je menstruaciji vraćeno poštovanje, da se uvažava njena spiritualno-emotivna funkcija (dani menstruacije odgovaraju periodu zime, to je vreme za povlačenje, introspekciju, odumiranje onoga što je staro i dotrajalo). Suštinsko razumevanje bi značilo da žena više ne mora izigravati muškarca u drugačijem telu da bi dokazala svoju vrednost.
Ako niti jedno verbalno ili fizičko odbijanje muškarca ne uspije, ima opcija bacanja tampona u glavu. Ta akcija u priči naziva kakvog nosi cijela zbirka je itekako upečatljiva i višeznačna, u komici je jasna tragedija. Kako to Vi doživljavate?
Ta je priča nastala iz igre ukrštanja putopisa sa menstrualnim kalendarom. Na preseku ta dva predloška, s nekom začudnom lakoćom otvarale su mi se različite situacije i zgode glavne junakinje. Bilo je zabavno pisati tu priču, otkriti takav obrt, da svojstvo koje imaš u sebi, a kod drugih izaziva zazor i gađenje, u izvesnim okolnostima možeš upotrebiti u svoju korist, kao zaštitu. Postoje srodni motivi, kako u pisanoj književnosti, tako i u narodnim predanjima, da snagom golog tela žena može zaustaviti vojsku, odagnati gromovnika, odbraniti se pred sudom. Moja priča daje jednu moguću varijaciju tog motiva.
Pred kraj ćete napisati kako vrijeme srama odavno je prošlo, ni naše majke ga se ne sjećaju – može li se to tumačiti kao savremeni raskid sa krutim kulturološkim stegama stida, brige i neugodnosti koje su se, čitano iz Vaše knjige, po pravilo najviše obrušavale upravo na ženu?
Već smo spomenule da je zbirka podeljena u četiri ciklusa, a svaki od tih ciklusa ima i tematsko određenje. Prvi ciklus tematizuje degradaciju ženske moći (menstruacija proglašena za slabost), drugi pobunu i zloupotrebu moći (crnomagijska upotreba krvi), treći trpljenje osvete zbog nerazumevanja moći (bumerang osvete), četvrti vodi ka uravnoteživanju mudrosti i moći. U svakom ciklusu su po četiri priče, četiri puta četiri je 16, a 16 je broj mudrosti. Dakle, da: završni ciklus ujedno nas suočava sa okončanjem jedne epohe, zaključuje vreme srama i vreme zabluda, vraćajući nam pravo na individualnu istinu i život u skladu sa njom.
Kritike kažu da, iako primarno o ženama, ova knjiga je obavezno štivo za svakoga. A šta Vi kažete?
Kažem da sam umorna od kasapljenja književnosti na mušku i žensku, manjinsku i kanonsku, ovakvu i onakvu. Ako je životno iskustvo dato kroz žensku percepciju, onda olako kažemo da je to štivo za žene. Ili moramo objašnjavati zašto, ipak, ne mora biti. Ako je dato kroz mušku percepciju, podrazumevamo da je za svakoga. Treba li reći da žensko iskustvo nije ništa manje ljudsko od muškog? Da, zbirka tematizuje menstruaciju. Jer to je jedna od najjačih sila ovog univerzuma bez koje niko od nas ne bi bio rođen. Je li to onda ženska ili opšteljudska tema?
