Dramaturškinja, rediteljka, pozorišna pedagoškinja, slem pjesnikinja, aktivistkinja. Sve to je Milena Minja Bogavac, koja vjeruje da je lično političko i da pozorište treba provocirati i uspostavljati dijalog. Predana je dokumentarnom teatru, članica alternativne pozorišne trupe Drama Mental Studio, a drame su joj igrane na institucionalnim i nezavisnim scenama i uvrštene u antologije savremene drame. Veliki dio svog rada posvećuje radu s mladima, pa se mladima bavi i film Pored mene, za čiji scenario je nagrađena. S Minjom Bogavac razgovaramo povodom njene najnovije predstave koja je nedavno imala premijeru u Srbiji – Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi. Predstava istražuje život i djelo jednog od narodnih heroja koje smo sa smjenom režima promptno izbrisali iz sjećanja – Ivu Lolu Ribara. U Ribaru je naša sagovornica pronašla otjelovljenje onoga u što i sama bezrezervno vjeruje, trajnu važnost obrazovanja i društvenog angažmana.
Piše: Tamara Zablocki
Svi smo zvezde, a lepota je u kolektivnoj igri
Daleko od usamljeničkog tipa spisateljice čija djela nastaju daleko od pozornice, najčešće pišete u procesu same predstave, prisutni ste na probama, pišete za određene glumce, reditelje i rediteljke, istražujete usput. Čak se ni ne predstavljate kao dramaturškinja ili rediteljka, već kao pozorišna umjetnica. Kako izgleda Vaš proces rada na predstavi i zašto birate baš takav?
U poslednjih nekoliko godina uglavnom se bavim dokumentarnim pozorištem, u kojem su ključni pojmovi edukacija, aktivizam i kolektivno autorstvo. U pozorištu koje pravim najvažniji resurs je vreme, pa koncipiram i vodim procese koji traju po šest meseci. Na samom početku ja nemam nikakvu „viziju“ ili ideju kako predstava treba da izgleda. Jedino što znam je šta je tema i s kim želim da sarađujem. Kada okupim tim, mesecima se bavimo isključivo istraživanjem, odnosno samoobrazovanjem. Da bismo napravili edukativnu predstavu, neophodno je da mi sami o temi znamo mnogo više nego što staje u jednu predstavu i zato čitamo, razgovaramo, pozivamo eksperte i ekspertkinje da nam drže predavanja i radionice, gledamo relevantne filmove i predstave, posećujemo neka mesta vezana za istraživanje, a ukoliko za to ima uslova, provodimo i po nekoliko dana u izolaciji, gde smo 24 sata dnevno upućeni jedni na druge i gde po ceo dan radimo. Sve što se desi u procesu marljivo beležim i snimam, dok u jednom trenutku ne počnem da sređujem beleške i formiram ih u tekst. Na probe donosim scenu po scenu. Delimo replike, igramo se, tražimo način da ih uprizorimo… Kada se ovaj materijal nakupi, bavimo se njegovom montažom: pravimo scenosled, a ja zatim dopisujem vezove između scena ili popunjavam mesta gde nešto fali. Konačna verzija teksta stiže ukoričena, tek nekoliko dana pred premijeru. Predstava je tada već postavljena, a tekst dopisan u odnosu na rešenja koja smo napravili u prostoru. Ovaj metod rada počela sam da razvijam sa Vojkanom Arsićem, u radu na predstavi Muškarčine. Princip po kojem radimo nazvali smo Pozorište kao omladinski rad, ali smo zatim nastavili da ga razvijamo i prilagođavamo drugim projektima. I dalje mnogo radimo sa mladima, ali smo dokazali da ova vrsta rada može da se primeni i na profesionalne izvođače ili bilo koju drugu grupu ljudi koje okupljamo. Slične procese vodila sam i sa Jelenom Bogavac u okviru naše trupe, a suština svega je da glumce ne posmatramo kao „izvođače radova“ već kao kreativne saradnike koji u predstavu donose lične priče, sećanja i zapažanja, ponekad i rediteljske postupke i rešenja. Za sebe kažem da sam pozorišna umetnica jer se bavim dramaturgijom, ali ne na tradicionalan način; kao i režijom – ali opet ne na tradicionalan način. Pišem u probnoj sali i režiram za tastaturom, a ono što najviše radim jeste smišljanje i vođenje radionica i metodoloških igara kroz koje dolazimo do materijala. Ne kažem da je ovo jedini način da se napravi predstava, niti da je taj način najbolji. To je samo način koji mene, u ovom trenutku, najviše zabavlja. Sa svakim narednim projektom gledam kako da ga unapredim, a cilj mi je da pravim jednostavne, duhovite i edukativne predstave koje se bave važnim društvenim pitanjima. To su predstave u kojima nema glavnih i sporednih uloga. Svi smo zvezde, a lepota je u kolektivnoj igri. Kada ste s nekim šest meseci, ne samo što imate vremena da upoznate neku temu, nego i neminovno postajete dobar tim. To je ono što želim da se vidi na sceni: da smo zajedno, da smo ekipa i da istinski verujemo u ono što sa scene poručujemo.
U pozorištu se bavite pitanjima savremenog društva u kojem živite, zauzimate aktivistički pristup i rado koristite dokumentarističke metode, pa su neke od tema kojima ste se u svojim predstavama Crvena: Samoubistvo nacije i Muškarčine bavili bile rodna neravnopravnost, mizoginija i nasilje nad ženama, pravo žena na odlučivanje o vlastitom tijelu. Je li pozorište za Vas prostor društvene, feminističke borbe?
Apsolutno da. Ja sam feministkinja i znam da feminizam nije pitanje stava već znanja. Znam ponešto o rodnim perspektivama i to znanje ne mogu da isključim ma čime da se bavim. Pitanja roda su opšta, prožimaju sva ostala društvena pitanja, kao i što se u dnu svakog problema u društvu krije ova normalizovana nepravda u kojoj smo socijalizovani. Čak i onda kada rodna ravnopravnost nije glavna tema mojih predstava, sve su one feminističke. To je način na koji posmatram svet, to je moja perspektiva, ona je ženska, leva i kritička i ja ne mogu da „izađem iz tih cipela“ čak ni na trenutak, jer to zapravo nisu cipele nego noge! Kada mi kažu da u svemu vidim rodnu neravnopravnost zato što ja tako hoću, odgovaram da oni ne vide samo zato što neće.
Svako društvo ima pozorište kakvo zaslužuje
Borba, naročito ako polazi s feminističke i ljevičarske pozicije, neminovno sa sobom nosi i pokušaje zatiranja, pa ste doživjeli, recimo, pokušaj zabrane izvođenja Crvena: Samoubistvo nacije zahvaljujući, očekivano, pogrešnoj interpretaciji dijela teksta. Slično smo doživjeli u Sarajevu prije dvije godine, kad je sam direktor festivala MESS, povodeći se za umjetničkim ukusom vjerskih vođa u BiH, zabranio publici ulazak na predstavu Naše nasilje i vaše nasilje Olivera Frljića. Šta nam ovakve cenzure unutar pozorišnih struktura govore?
Govore svašta, ali baš ništa novo. I ništa dobro, takođe. Pozorište nije neki izolovani deo društva u kojem važe drugačija pravila. Pre bi se moglo reći da svako društvo ima pozorište kakvo zaslužuje. Ukoliko živimo u društvu zasnovanom na nasilju, lažima i zamenama teze, sasvim je očekivano da će predstave koje se s ovim pitanjima bore biti sabotirane. Ono što ipak ostavlja prostora za optimizam jeste činjenica da pozorište i dalje ima moć da provocira elite. Mene to beskrajno intrigira. Naime, oni imaju sve: zakone, novac, vlast, institucije… Mi imamo samo sopstveni glas, pa čak i onda – oni ipak misle da smo za sebe uzeli previše! Tek kada stvari pogledaš sa te strane, shvatiš koliko je tvoja pozicija dobra. Odnosno, koliko su njihove pozicije krhke. Napredna društva gaje svoje umetničke pobunjenike; podržavaju ih i finansiraju, čineći tako njihovu borbu prilično besmislenom. Kod nas preplašeni direktorčići iz straha da ne ostanu bez svojih foteljica panično gase svaku šibicu upaljenu da bi se osvetlio mrak u kojem živimo. U tim trapavim pokušajima često izazovu čitav požar koji preti da će spaliti i one njihove drage foteljice, pa onda gase požare koje su sami napravili, i to su, zapravo, predstave zanimljivije od onih koje mi pravimo. Do toga dolazi jer su suštinski neupućeni u posao kojim se bave. Umetnost treba da kritikuje i treba da upozorava. To je njena uloga u društvu. Ukoliko joj tu ulogu oduzmeš, nisi sačuvao društveni poredak već si ga samo zaljuljao, ali bolje je da ne pričamo o tome: možda pročitaju, pa ukapiraju (smijeh).
Veliki dio Vašeg rada vezan je za nezavisnu pozorišnu scenu, a koliko je nezavisnim umjetnicima lako u Srbiji možemo pratiti baš ovih dana na primjeru samostalnih umjetnika i umjetnica koje je nebriga Beograda za njihov materijalni položaj ostavila bez zdravstvenog, penzionog i s hrpom dugova. Kako je biti dio nezavisne scene u današnjim kapitalističkim razmjerama u Srbiji?
Živimo u prekarnim pozicijama, potpuno isto kao i naša publika. Da bi se ovo objasnilo nekom ko se ne razume u pozorište, dovoljno je poslužiti se jednostavnom usporedbom. Sve je više ljudi koji rade kao frilenseri. To znači da nemaju stalne prihode, socijalno, penziono, zdravstveno, trinaestu platu, topli obrok i plaćeni prevoz. Sa druge strane, nemaju ni fiksno radno vreme, šefa koji im zvoca nad glavom, niti strah da će biti otpušteni. Isto je tako na nezavisnoj umetničkoj sceni. Nemamo baš ništa osim slobode da kažemo ono što mislimo. To često radimo bez ikakvog budžeta ili honorara, naš glas se ne čuje dovoljno daleko, ali – što nam je gora pozicija, predstave su nam bolje i oštrije. Ponekad pomislim da bih rado menjala tu slobodu za dva meseca plaćenih računa, ali ako je cena mojih plaćenih računa da budem nečiji siguran glas, radije bih se vratila svojoj nezavisnosti i nesigurnosti. Svako bira prema sopstvenim prioritetima.
Heroji se ne rađaju već postaju
Dio te nezavisne scene je i Reflektor teatar, ogranak omladinske aktivističke organizacije Centar E8. Nije slučajno da je Vaša najnovija predstava Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi postavljena upravo na sceni Reflektor teatra, budući da je didaktički princip teatra jedan od njegovih prioriteta. Ipak, zašto ste izabrali priču o Ivi Loli Ribaru? Općenito, otkud priča o herojskoj generaciji antifašista na pozornici 2018. godine, šta iz učenja tog dijela historije saznajemo o današnjem svijetu?
Pre svega, želim da kažem da Reflektor teatar nema scenu već samo repertoar. Igramo predstave u gostima: tamo gde nas puste i gde nas ugoste, što je sa jedne strane loše, ali sa druge dobro, jer tako vidite ko su vam saveznici. Predstava Smrt fašizmu nastala je u koprodukciji Reflektor teatra, AKUD-a Ivo Lola Ribar, UK Parobroda, Mokrin hausa, Firchie Think Thank Studija iz Novog Sada i festivala FIAT iz Podgorice. Predstavu su pomogle još neke institucije, ali i pojedinci, i to postaje njen najveći kvalitet. Ona je povod za okupljanje velikog broja ljudi koji veruju u vrednosti antifašizma i činjenica da nas je okupila je dokaz da nam je ova predstava svima bila potrebna. Ivo Lola je obrisan iz udžbenika, ali ne i iz sećanja, i naš je cilj bio da oživimo to sećanje, uvereni da se iz priče o braći Ribar i Slobodi Trajković i danas može mnogo toga naučiti. To nije učenje o tome kako da postaneš heroj već kako da ostaneš čovek ukoliko živiš u istorijskom trenutku koji kliza u fašizam. To jeste istorijski trenutak u kojem živimo i danas, kada desnica u čitavom svetu jača, kada se elite bave istorijskim revizonizmom, kada kraj naših kuća prolaze milioni izbeglica, a mi okrećemo glave i pravimo se da ne vidimo. Na sve strane zvecka oružje. A šta mi radimo?! Ovo je pitanje bilo neposredni povod da se zapitamo šta su radili naši prethodnici. To nas je dovelo do priče o Ribarima i Slobodi, koja je, bez svake sumnje, jedna od najpotresnijih i najsjajnijih priča koje naši narodi baštine u svojoj antifašističkoj tradiciji. Nadamo se da će ova priča biti inspirativna mladim ljudima, jer su i njeni glavni junaci bili mladi ljudi – hrabriji i pametniji od nas.
Na prostoru cijele bivše Jugoslavije narodni heroji su većinom izbrisani iz javnog prostora, po rijetkima od njih danas se zove pokoja ulica ili škola. Odnedavno svjedočimo i pokušaju promjene imena čitavog jednog grada, Zrenjanina. Budući da već 25 godina cenzurišemo nekadašnje heroje, nameće se pitanje ko ili šta su to današnji heroji. Imamo li ih uopšte?
Citiraću Lolu Ribara, koji kaže: „Heroji se ne rađaju već postaju.“ Uverena sam da među nama žive ljudi sa herojskim potencijalom i spremnošću da se žrtvuju za zajednicu. Problem je, međutim, što zajednica ne izgleda kao da bi cenila žrtvu. Stvaranje heroja je imanentno čovečanstvu i svaki period ima svoje heroje. Nesreća sa današnjim vremenom je što heroje biramo prema pogrešnim vrednostima. Danas je heroj, to jest, idol onaj ko je uspešan, poznat ili bogat – bez obzira na to kako je došao do svog uticaja i kapitala.
Da se vratimo mladim ljudima: razlika između generacije Ive Lole Ribara i današnjih dvadesetogodišnjaka, pa čak i ako su studenti filozofije, vjerovatno je mnogo – o njihovoj apatiji ste govorili prilikom TED razgovora prije nekoliko godina – ali ima li i nekih sličnosti? Kako se današnji mladi mogu poistovjetiti s njegovom pričom?
Kao i mi, Lola je voleo život. Imao je privilegije da putuje, da vidi svet, da se obrazuje… Bio je lep, poželjan, dobar drug, popularan u ekipi, ili ono što danas zovemo „gradska faca“. Imao je dečačke ambicije, snove i želje. Bio je zaljubljen. Voleo je svoje prijatelje i svog brata. Često je raspravljao sa svojim ocem, i nisu imali iste stavove. Sve to liči i na današnje mlade ljude: mladost je uvek bila mladost. Ipak, ogromna razlika je u njegovom političkom obrazovanju. Za svoje apsolutno neznanje o politici mi krivimo školski sistem – a zaboravljamo da ni Lola nije svoj antifašizam naučio kao školsku lekciju. Literatura koju je čitao bila je ilegalna. Sam je prevodio dela kojih u Jugoslaviji nije bilo kako bi mogao da ih podeli sa svojim drugovima i drugaricama. Na sastanke njihovog debatnog kluba upadala je policija, pa su sakrivali Marksove spise ispod kolekcije poštanskih maraka. Za nas danas, ovo je nezamislivo. Kukamo na školski sistem koji nas ničemu nije naučio, dok u džepu držimo čitav internet koji nam služi da još malo kukamo na stanje u društvu, a istovremeno ne razumemo da je odgovornost za takvo stanje i naša, lična. I tu je Lola bio mnogo, mnogo bolji od nas. Njegova generacija žrtvovala se i za našu, a mi – svojom apatijom, svojim stavom „ne znam i ne zanima me“ obesmišljavamo i njihovu žrtvu. Na kraju ne znaš ko je tu jadniji: oni, koji su dali svoje živote, ili mi, koji svoje živote ne umemo ni da uzmemo u svoje ruke.
Iz mladih čujete čitavo društvo u kojem su se formirali
Nedavno je obilježena godišnjica studentskih i radničkih protesta ‘68, pa i u tom kontekstu moram da pitam imaju li ovdašnji mladi – o kojima kada razmišljam, ne mogu a da se ne sjetim misli Heinera Müllera da su oni „aveti mrtvaca sutrašnjeg rata“ – danas uopšte političku svijest. Jesu li im jasne ideologije, igre moći, postavke u kojima htjeli – ne htjeli učestvuju?
Ne volim ni jedan vid generalizacije i sigurna sam da među današnjim mladim ljudima ima poštenih izuzetaka. Ipak, godinama radim sa mladima i za mlade i moj je utisak da su ovi izuzeci veoma retki. Igle u plastu sena; statistička greška. Ogromna većina mladih nema nikakvu političku svest. Ukoliko nisu baš završili fakultete humanističkih nauka, ne barataju ni osnovnim koordinatama političkog kompasa: ne znaju šta označava levica, šta desnica, šta su ideologije, ni koje ideologije postoje. Istoriju poznaju površno, na nivou pijanih priča koje su pokupili negde usput, između predjela i pečenja, za slavskom trpezom. Ono što najviše boli je činjenica da svoje neznanje često predstavljaju kao formiran stav, koji su dosta dugo i samouvereno spremni čak i da brane bez ikakvog pokrića. Iz njih tada izlaze sav mulj i talog tabloidnih citata, sva ona opšta mesta i spinovi kojima se političari služe. I tada vidite šta su nam uradili oni koji su od naše javnosti napravili ovu kaljugu! Mladi su samo mladi, ali ono što iz tih mladih čujete jeste čitavo društvo u kojem su se formirali i vaspitali. Nisu krivi mladi, krivi smo mi. Ne treba im zamerati. Treba im pomoći. Treba biti strpljiv i oprezan, jer ako nečemu želite da ih naučite, nije vam cilj da se naljute i okrenu na drugu stranu već da steknu poverenje i da vas saslušaju. Ta politička nepismenost kod mladih jeste osnovna stvar protiv koje se borim i svesna sam da se ta borba ne dobija na snagu i juriš. To je borba koju iznova vodim u svojim pozorišnim procesima i to je borba kojoj su posvećene gotovo sve moje omladinske predstave.
Slem kao trening za samopouzdanje
Još jedan način na koji pripovijedate o našoj stvarnosti je poezija, slem poezija, izvodite slem performanse, imate i zbirku „Moj slem je duži od tvog“. Budući da ste u mojih deset novinarskih godina prva osoba koja se bavi slem poezijom, moram da pitam kako ste došli do toga. Šta slem omogućava, a ne omogućavaju druge forme?
Pošteno bi bilo reći da sam se slem poezijom bavila kao mlada. Bila je to moja velika ljubav i strast, kojoj dugujem mnogo znanja i mnogo fantastičnih iskustava. Kada bih ponovo bila klinka, ponovo bih sve radila isto. Ali, nekako spontano i bez veće odluke, primećujem da sam s godinama otišla u zasluženu slemersku penziju. Odavno nisam nastupala na taj način. Bavim se drugim vrstama izvođenja, pišem drugačiju poeziju, a pišem i tekstove za mali, ali odabrani krug muzičara, što mi donosi mnogo radosti i uzbuđenja. Ipak, kada mi godinama nakon mog poslednjeg slem nastupa postavite ovo pitanje, ne mogu da ne odgovorim. Slem poeziju sam otkrila slučajno. Kao studentkinja dramaturgije, napisala sam svoju prvu zbirku Ekonomsko propagandna poezija i nisam imala pojma kako da nađem izdavača. Moja prijateljica, legenda i diva beogradskog andergraunda, violinistkinja, striptizeta i najbolja treš pesnikinja koju je Beograd tog vremena imao, Nela Šukara odlučila je da mi pomogne. Napravile smo performans pod imenom Lirički okršaj, gde smo, u nekoj vrsti dvoboja, izvodile svoju poeziju: jedna protiv druge. Nju su podržavali mladi operski pevači Narodnog pozorišta, a mene hip-hop bend Prti Bee Gee, koji je u to vreme još bio demo sastav sa tri člana. Događaj je bio više nego uspeo. Našle smo izdavača za moju prvu knjigu, ali ne samo to! Našle smo ime za žanr kojim smo se bavile i ne znajući kako se to zove. Kad nam je Milica Lapčević, novinarka sa radija Studio Be, kazala da je to slem poezija, mom ushićenju nije bilo kraja. Potrčala sam na internet da saznam sve o slemu, pa sam narednih deset godina posvetila razvijanju slem kulture u našem regionu. Bilo je ludo! Klubovi, nastupi, putovanja, matrice, probe, festivali, predavanja, radionice, bubanje tekstova… Jelena Bogavac i Igor Marković, inače moja sestra i moj kum, s kojima zajednički vodim trupu Drama Mental Studio, bili su i moji saputnici u ovoj avanturi. Zajedno smo prepičili Balkan, uzduž i popreko, izvođeći svoje slem performanse. Upoznali smo gomilu ljudi: pisaca, muzičara, pesnika i pesnikinja, neki svet drugačiji i uzbudljiviji od sveta pozorišta. To smo iskustvo donosili u naše predstave, kao što smo iskustvo iz pozorišta koristili u slemu. U početku, sve je to bilo pionirski i dosta jadno, ali se na kraju nešto dogodilo. U jednom momentu došlo je do neke ekspanzije popularnosti poetskih performansa i sećam se nedelja kada sam svake večeri imala nastup u drugom klubu i drugom gradu. Ne znam tačno koji je nastup bio i moj poslednji, ali znam da je ova disciplina polako počela da me umara. Nekako u to vreme ozbiljnije sam se posvetila pozorišnoj pedagogiji i kad sam prvi put u životu ušla u školsku učionicu sa dnevnikom u ruci, više nisam imala nikakvu potrebu da stanem na stejdž zadimljenog kluba i uzmem mikrofon. Slemom se još bavim samo tako što držim radionice mladima. Svakoj mladoj osobi koja voli da piše preporučila bih ovaj vid performansa. Slem vas tera da budete direktni, relevantni, angažovani, provokativni. Odličan je kao trening za samopouzdanje i bilo koji vid javnog nastupa. Setim se svojih nastupa kada me zezaju učenici u školi ili kad treba da moderiram neku tribinu, pa imam opasnu tremu. U momentima kad mi se čini da gubim kontrolu nad publikom zamislim klub, i masu i dim i pivo i sebe u mini-suknji kako recitujem o feminizmu, pa kažem: „Cico, kad si to prošla, sve ti je ovo sad ko čaša mleka!“ Slemu zahvaljujem što sam pobedila mnoge inhibicije i naučila da vozim svoj umetnički egzibicionizam, što je mnogo bolje nego da on vozi mene (smijeh).
