Piše: Tomislav Marković
Roman Nihada Hasanovića ”Vidimo se u X” je roman individualnih, ali istovremeno i opšteljudskih iskustava, u kojem se čitalac može ogledati razumevajući situacije, snove, misli, borbe sa samim sobom, i to je važno mesto Hasanovićeve proze. Nipošto pretenciozno, stilski skladno, pokazujući ozbiljnost svog autora i spremnost da se pozabavi različitim temama. Tematika sećanja na mladost(i), susreti, drugovanja, povezivanje književnosti u realistično intoniranim situacijama, preobrazba lika pod teretom života – sve je to uokvireno kroz konzistentno pripovedanje jednog lika.
Montenj je pisao da se u savršenom prijateljstvu ljudski duhovi mešaju i spajaju tako potpuno da brišu i više ne nalaze onaj šav koji ih je spojio. Njegovo prijateljstvo sa Etjenom de La Boesijem bilo je takvo da je više verovao u njega nego u sebe samoga. S druge strane, Prust nije držao do prijateljstva, mislio je da se tu radi o laži koja nas nagoni da poverujemo kako nismo nepopravljivo sami. Istina, Montenj je smatrao da ono što obično nazivamo prijateljima i prijateljstvom – to su “samo prisnosti i veze sklopljene nekom prilikom ili zgodom, čijim posredstvom se naše duše uzajamno drže”, dok je savršeno prijateljstvo prava retkost, pa je “mnogo ako sreća takvo prijateljstvo složi jednom u tri stoleća”.
U koordinatnom prostoru koji su postavili francuski klasici može se čitati roman Nihada Hasanovića “Vidimo se u X”. To je uzbudljiva saga o dugogodišnjem prijateljstvu između pripovedača Andreja Vukelića Andija i Orhana Ferizovića zvanog Grof. Priča počinje u ranoj mladosti junaka, u posleratnom Sarajevu i proteže se do njihovih četrdesetih. Iako Hasanović odmah ubedljivo slika njihovu bliskost kroz Grofovo ljubavno poveravanje prijatelju, uz obilje najintimnijih detalja, brzo postaje jasno da se radi o dijametralno suprotnim karakterima. Oni nisu jedna duša a dva tela, već pre komplementarne ličnosti, antipodi koji se međusobno dopunjuju, možda je ta različitost upravo ona najčvršća spona njihovog prijateljstva.
Andi je racionalan, odmeren, poklonik naučnih saznanja, materijalno obezbeđen, situiran, znatno stabilniji od prijatelja, sa obe noge na zemlji, dok je Grof strastven, monoman, opsesivac, sklon svakovrsnim ekstremima i mračnim raspoloženjima, labilan, grozničav, plesač u svim pravcima, uvek na ivici, često u opasnosti da sklizne u bezdan iz kog nema povratka. Andi je karijeru započeo na Prirodno-matematičkom fakultetu, ali se brzo prebacio u Službu za kontrolu radioaktivnosti, na sigurnu poziciju u državnoj instituciji, dok Grof menja zanimanja, ulazi u novinarstvo, nevladin sektor, piše PR tekstove za privatne firme, uvek u nesigurnoj životnoj situaciji, često na korak od survavanja u propast. Andi je relativno dobro prošao u ratu, dok je Grof prvo proteran iz svog grada, da bi potom završio na prvoj liniji fronta, više puta na ivici smrti, ranjavan, sa traumama koje traju i ne zaceljuju se tako lako.
Možda se oprečnost njihovih karaktera najbolje vidi u izboru studija. Obojicu je privlačila literatura, ali se Andi nakon završetka srednje škole nije odlučio za studij književnosti, jer mu nije ulivao nadu u egzistencijalnu sigurnost, pa je završio na prirodnim naukama, odnosno fizici. Za njega književnost nije imala sudbinsku važnost, čitanje je bilo oblik hedonizma i izlet u blaženi samozaborav. Grof se za studiranje književnosti odlučio u ratu, dok je kao ranjenik ležao u bolnici. Kada se probudio iz anestezije, nakon operacije, pod ruku mu je došla knjiga Albera Kamija „Pobunjeni čovek“. Bio je ubeđen da mu je čitanje Kamijevih eseja volšebno vratilo sposobnost da hoda, da mu je “moć umjetničke riječi izliječila oštećene mišiće, kosti, nerve”. Teško je zamisliti snažniju veru u isceliteljsku snagu literature.
Nije Andi nikakav suvi kartezijanac, niti svetac, Hasanović ne slika nikakve idealne prototipove, već uverljive karaktere, žive ljude koji se mogu sresti na sarajevskim ulicama i izvan vrhunske proze, u onome što obično nazivamo stvarnošću. Pijane noći, tulumaranje po kafićima i klubovima, paralelne ljubavne veze, opsesivna sklonost preljubama, teskoba i očaj sastavni su deo pripovedačevog života, ali nikada ne prelazi onu granicu nakon koje bi se „jednog jutra na trotoaru rasuo u prah“.
Karakteristična je Andijeva ispovest u kojoj priča kako bi se u njegovom duhu u kriznim životnim trenucima „pokrenula klizišta otkrivajući krajolik od vrletnih planina razdvojenih dubokim procijepima“, video bi sebe kako lebdi iznad provalije u tom negostoljubivom unutrašnjem pejzažu, ali nikada nije imao snage da se prepusti i da propadne. Grof ne zna za meru, svaka njegova zaljubljenost postaje opsesija, a svaka žena fatalna, zvala se ona Livia Giorgetti ili Ena Korlat. U pauzama između velikih ljubavi Grof svoj žestoki unutrašnji nemir usmerava na druge objekte, postaje opsednut drvećem ili mogućnošću izvođenja revolucije, vazda sklon vožnji psihološkim rolerkosterom koji vodi od euforije do depresije, od narcističkog uzdizanja sopstvene ličnosti do plačevnog samosažaljenja.
Kroz burno, varničavo, turbulentno, ponekad rivalsko, a katkad prisno prijateljstvo između Andija i Grofa Hasanović gradi uzbudljivu i napetu priču, slikajući usput i mene društvenog i političkog miljea glavnog grada u kojem se odvija gotovo čitava radnja romana. Direktni sudar sa neizlečivom stvarnošću u kojoj Andi i Grof žive utiče na oblikovanje njihovih karaktera, a limitirane mogućnosti, sveopšta atmosfera osujećenosti naše zaparložene sredine često usmeravaju sudbine junaka presudnije od njihovih unutrašnjih impulsa i htenja.
Hasanović vešto vodi priču, ispisanom rukom iskusnog pripovedača, pa se čitalac, zaveden magijom umetničke reči, neminovno približava Andijevom viđenju stvarnosti, nalazeći opravdanja za sve njegove postupke. Čak i kad Andi provede noć sa devojkom u koju je njegov prijatelj beznadežno zaljubljen, kako bi se osvetio za teške reči koje mu je Grof uputio, pogađajući ga otrovnim verbalnim strelicama tamo gde je najslabiji – to deluje razumljivo, ljudski, gotovo opravdano. Hasanović je znalački iskoristio sve prednosti romaneskne ja-forme, stvorivši plastičan, živ, neobičan, a opet prepoznatljiv svet koji vidimo propušten kroz filter pripovedačeve svesti.
Kraj romana obeležen je zagonetnim događajem i svojevrsnim obrtom koji potvrđuju Hasanovićevu sklonost otvorenoj romanesknoj formi, kao i izgradnji složenih, kompleksnih pripovedačkih svetova koje naseljava istim takvim likovima. Čitaocu je prepušteno da sam razreši dilemu da li je prijateljstvo uopšte moguće ili smo osuđeni na nepopravljivu samoću. Hasanović je romanom „Vidimo se u X“ pokazao da zadatak pisca nije da daje odgovore na večna pitanja, već da ih postavlja na nov i originalan način.
Nihad Hasanović; Foto: Dženat Dreković
