Stanislava Staša Zajović je ime koje se ističe u sferi jugoslovenskog aktivizma, posebno po svojoj neumornoj borbi protiv nasilja nad ženama, militarizma i nacionalizma. Rođena u Nikšiću, Jugoslavija, Stanislava je svoj put aktivistice započela kao simpatizerka lijevog disidentskog pokreta, okupljenog oko Otvorenog univerziteta. Incident 28. aprila 1984. godine, kada je zajedno s drugim učesnicima završila u zatvoru zbog sudjelovanja na tom skupu, bio je prekretnica koja je duboko utjecala na njenu daljnju aktivističku angažiranost.
Od ranih osamdesetih godina, Stanislava je aktivna članica feminističke grupe Žena i društvo u Beogradu, gdje je bila jedna od ključnih figura u osnivanju SOS telefona za žene i djecu žrtve nasilja. Njeno angažiranje obuhvaća širok spektar aktivnosti, uključujući solidarnost s prigovaračima savjesti, borbu za reproduktivna prava žena i konstantno zalaganje protiv militarizma.
Godine 1991., zajedno s ostalim aktivisticama, osnovala je Žene u crnom, feminističko-pacifističku grupu koja je postala globalni simbol otpora ratu i nacionalizmu. Njihov rad često je bio meta represije od strane državnih i nedržavnih aktera, ali je unatoč tome ostao nepokolebljiv u zahtjevu za odgovornošću za ratne zločine i zaštitu ljudskih prava.
Stanislava Staša Zajović nije samo aktivistica već i teoretičarka aktivizma, čije djelovanje obuhvaća kontinuirano traženje pravde i solidarnosti sa svim žrtvama nasilja. Njen životni put i rad jasno pokazuju da je feministički angažman neophodan i da transcendiranjem granica i identiteta može doći do stvarne promjene u društvu.
Razgovarala: Majda Turkić
Što definira srž Vašeg aktivističkog rada? Možete li nam dati hronološki uvid u evoluciju Vašeg aktivističkog djelovanja i sve ono što čini Stanislavu Stašu Zajović?
Osamdesetih godina bila sam simpatizerka levog disidentskog pokreta, okupljenog oko ‘Otvorenog univerziteta’. 28.4.1984. godine policija je uhapsila i ispitivala 28 učesnika/ca (među kojima sam bila i ja) razgovora u okviru Otvorenog univerziteta, na kojem je Milovan Đilas, najpoznatiji disident, govorio o rešavanju nacionalnog pitanja u SFRJ, sa posebnim osvrtom na period kada je on bio na vlasti. Grupa uhapšenih štrajkovala je u zatvoru glađu. U okviru ovog slučaja država je organizovala suđenje ’Šestorici’, ali je zbog ogromnog međunarodnog pritiska većina oslobođena. Međutim, naš drug, jedan od učesnika skupa aprila 1984. – Radomir Radović – ubijen je i do današnjeg dana država nije priznala odgovornost.
Inače u tom periodu najviše me zanimao antimilitaristički angažman. Navešću samo par inicijativa u kojima sam aktivno učestvovala: solidarnost sa slovenačkim mladićima koji su zahtevali pravo na prigovor savesti (protiv služenja vojnog roka) i protiv tzv. štafete mladosti kao simbola poslušnosti. Jedan deo nas feministkinja iz Beograda aktivno je prikupljao potpise podrške smatrajući da su ti muškarci naši ‘prirodni saveznici'…
Rođena sam u Nikšiću/Jugoslaviji, odrasla u radničkoj porodici, radničkom gradu i kvartu. Iako sam iz veoma mnogobrojne, partizanske porodice, niko nije ‘obožavao’ ni JNA, ni uniforme, ni ispraćaje u armiju… Osećala sam prvo odbojnost, a potom prezir prema JNA; najsimpatičniji su mi bili muškarci koji su izvrdavali vojni rok, pravili od sebe budalu. Mi koji smo odrasli na protestima protiv rata u Vijetnamu, na Vudstoku, bili smo sretni što je rokenrol stigao u SFRJ – kao simbol modernizacije, emancipacije, prosvećenosti. Na toj kulturi sam odrasla, to je za mene bila norma, lična karta, identifikacija. Onda Studentski kulturni centar/SKC – oaza drugosti i otpora, internacionalizma…
Ukratko: od 1985. do 1991/92.: aktivistkinja feminističke grupe Žena i društvo – Beograd, jedna od osnivačica SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja, Beogradskog ženskog lobija, Ženskog parlamenta – Beograd, Civilnog pokreta otpora; aktivistkinja Centra za antiratnu akciju Beograd i 1991.: jedna od osnivačica Žena u crnom, feminističko-pacifističke/antimilitarističke grupe.
Na pitanje što sve čini Stanislavu Stašu Zajović ne mogu da odgovorim – to mi je neugodno i neumesno, to neka drugi govore, više me zanima da stvaram/pravim prostor da druge/i govore o sebi, pogotovo one/i koji su proživeli i preživeli užasne strahote rata.
Foto: Privatna arhiva
Vaše aktivističko djelovanje u feminističkoj grupi Žena i društvo počelo je ’80-ih godina. Što Vas je motiviralo da svoj profesionalni život posvetite borbi protiv nasilja nad ženama i djecom?
Već sam odgovorila u prethodnom pitanju, ali dodaću par stvari. Žena i društvo je među prvim autonomnim inicijativama, autonomnim u odnosu na sve oblike oficijelnog društvenog delovanja, izvan svih oficijelnih oblika organizovanja (tzv. konferencija žena, SKJ, sindikata itd.). Naravno, snažno nas je obeležio Prvi feministički skup u Istočnoj Evropi ‘Drug-ca’ u SKC-u, 1978. (U to vreme nisam bila u Beogradu, već na radnom angažmanu u Španiji – kao turistička vodičkinja. Pored toga što sam filološkinja, morala sam da steknem razne veštine i znanja – nikad nisam bila ni u kakvoj državnoj službi i stalno sam sebe proizvodila odnosno generisala posao: prevođenje, davanje časova jezika, u raznim inostranim novinskim agencijama, stranim predstavništvima itd. Eto, odavno sam ‘strana plaćenica’ – što je i tada (a pogotovo sada) bio vid stigmatizovanja nas koji smo bili izvan sistema…) Da se vratim na aktivistički angažman: Žena i društvo je delovala sinhrono, uz najviši stupanj feminističke solidarnosti i bliskosti do današnjeg dana sa našim drugaricama u Zagrebu i Ljubljani, a pridruživale su nam se i individualne aktivistkinje iz Prištine, Sarajeva itd. Naše delovanje je neko nazivao ‘teorijski aktivizam’ – tj. prožimanje teorije i prakse, zajedničko učenje, feminističko osvešćivanje/osnaživanje. Pomenute grupe su okupljale uglavnom žene iz univerzitetskih krugova i njihove studentkinje ili one (kao što sam bila ja i mnoge druge) koje su završile studije. Pokretale smo brojne inicijative ženske solidarnost na delu: SOS telefoni u Zagrebu (prvi u Istočnoj Evropi, 1988) i u Beogradu 1990. Veoma je važno da smo pokrenule i Jugoslovensku feminističku mrežu koja je postojala uglavnom na liniji Beograd–Zagreb–Ljubljana, uz pojedinke iz Sarajeva, Prištine, itd. Ova mreža je održala četiri skupa, poslednji je bio juna 1991. u Ljubljani, dve nedelje pre agresije JNA na Sloveniju.
Pored nasilja u porodici, bavile smo se i drugim temama, kao reproduktivnim pravima, a neke među nama su se posebno zanimale za antimilitarizam, feministički internacionalizam itd.
Veoma je bio važan isključivo volonterski karakter našeg aktivizma: putovale smo isključivo u svojoj režiji, spavale isključivo po kućama drugarica, tako se i hranile, sve smo spremale, skupove smo imale po alternativnim prostorima (npr. u Ljubljani u Metelkovoj, u Beogradu u SKC-u, itd.). Baš smo počele lepo da radimo na samoosvešćivanju, samoedukaciji, itd., ali nas je kraj 8o-ih u tome prekinuo, a aktivizam u tom ratnom periodu doneo je brojne novine: socijalna baza aktivizma je proširena, obogaćena, feminističkim aktivizmom se bave žene svih socijalnih slojeva, obrazovnih nivoa, etničkih pripadnost, itd. Dolazi do razmene između izbeglica i feminističkih aktivistkinja – od žrtava rata izbeglice postaju feminističke liderke, akterke mira. Ukratko, feminističke zahteve postavljaju žene iz raznih miljea… Naravno, ima i drugih izazova sa kojima smo se suočavale, pre svega, briga o drugima – o izbeglicama, o dezerterima, ne samo kao vid brige o drugima nego i kao politički/antimilitaristički izbor, itd. Žene u najvećem broju grupa rade ono što država treba da radi – postaju servis države, što izaziva brojne političke dileme, posebno među grupama kao što je ŽuC, o ovim dilemama ima jako puno napisanog u našim knjigama.
Foto: Privatna arhiva
Osamdesetih i devedesetih godina intenzivno ste se bavili problemom militarizacije. Izvijestili ste o značajnoj statistici odlaska većinskog muškog stanovništva iz pojedinih gradova Srbije u cilju izbjegavanja militarističkog režima i mobilizacije. Kakvi su rezultati ovog rada, i kako se ovaj aktivizam reflektirao na Vaš budući rad?
Bilo je neophodno tražiti konkretne odgovore na ’sveto’ trojstvo patrijarhata: militarizam, nacionalizam i seksizam razvijajući feminističko-antimilitarističko-antinacionalističke strategije.
U Srbiji je tokom 1991/1992. nasilno mobilisano 140.000 ljudi, a od toga najveći broj u Vojvodini. 100.000 mladića pobeglo je od vlasti koja ih je terala u rat, a protiv 10.000 njih pokrenut je krivični postupak. Od oktobra 1991. do proleća 1992. godine u Srbiji je bilo pedesetak pobuna rezervista, sa oko 55.000 učesnika. Mi smo sve to zapisale u Mapu antiratnog otpora i brojnim drugim dokumentima i publikacijama.
Nikad se nije saznalo za broj dezertera, od početka rata do danas, cifre se kreću od 380.000 do pola miliona. Ako se tome doda masovna mobilizacija za rat na Kosovu (1998–99), ta cifra ide i do 800.000. Podatke o tome antiratni pokret je tražio i traži od početka rata do sada, a vojne i civilne vlasti su to odbijale iz sledećih razloga: zato što se to smatralo (a smatra se i dalje) vojnom tajnom, a objavljivanje tih podataka bi bilo suprotno režimskom tumačenju sukoba i tezi da ’Srbija nije u ratu’. Jer, ukoliko bi se objavili zvanični podaci o dezertiranju, Srbija bi priznala da je JNA (koja se priklonila srpskom režimu) agresorska armija i da Srbija učestvuje u ratu, jer je ogroman broj vojnika JNA odlazio u rat van teritorija Srbije. I da je tim imperijalnim pohodima proizvela ogromno zlo pripadnicima ‘svoje’ nacije – pretvorivši ih u saučesnike. Da ne govorimo o zlu koje su proizveli ‘drugima’.
Nismo imale dileme u pogledu pomoći muškarcima koji odbijaju da idu u rat: to su naši saveznici jer odbijaju patrijarhalne uloge ratnika i heroja, jednako kao što mi odbijamo da budemo svedene na uloge majki i supruga. U pokretu protiv nasilne mobilizacije od početka 1991. žene su bile aktivnije, ali ne zato što su se muškarci skrivali od nasilne mobilizacije, nego zato što je takav angažman smatran ‘prirodnom ulogom žene’ – da brine, skriva, štiti, kao i zbog toga što muškarci nisu naučeni da pokazuju osećanja. Mnogo smo razgovarale o tome da to nije naša ‘prirodna uloga’, nego politički izbor.
Pružale smo u Centru za antiratnu akciju i Ženama u crnom/ŽUC-u pravnu, moralnu, emotivnu podršku. Odmah po osnivanju ŽUC-a uputile smo javnu podršku dezerterima: Solidarnost sa svim pobunjenicima protiv rata – sa svima koji odbijaju da učestvuju u prljavom ratu, ‘Ne dopustimo da ih love po stanovima, radnim organizacijama, fakultetima, ulicama. Oni koji neće u rat nisu izdajnici. Ovaj rat žele vlastodršci, dobro plaćeni generali, ratni špekulanti i profiteri – svi koji druge teraju na ubijanje radi odbrane svoje vlasti i svojih privilegija’, tražeći povratak svih regruta i rezervista sa fronta itd. Od početka smo sarađivale sa Pokretom majki tj. onim delom tog pokreta koji je bio protiv svih mobilizacija, oružanih formacija sa sloganom ‘Građani Srbije ne smeju da budu žandarmi Jugoslavije i Balkana’. Sarađivale smo sa svim antiratnim inicijativama širom Srbije. Najviše ih je bilo na početku rata u Vojvodini i o tome smo napisale više publikacija.
Sa nama u ŽUC-u su od početka delovali prigovarači savesti/dezerteri/antimilitaristi iz cele Srbije; osnovale smo Mrežu za prigovor savesti. Navešću možda jedan od naših najvećih uspeha na ovom planu: akciju prikupljanja potpisa za priznavanje prava na prigovor savesti ŽuC je organizovao zajedno sa Komitetom za ljudska prava (Jukom). Akcija je trajala od kraja 2000. do maja 2001. godine, a kontinuirane aktivnosti organizovane su sve do priznavanja tog prava – 2003. godine. Obavezni vojni rok je ukinut 2010. godine. Eto, sad ovi nacional-socijalisti, ratni huškači, profiteri koji su se vratili na vlast svako malo traže ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka, što je protiv Ustava čiji član 45 priznaje pravo na prigovor savesti.
Iskustva iz te akcije su jako značajna za naš feminističko-antimilitaristički angažman iz više razloga: ovu akciju su skoro u celosti iznele žene i ženske autonomne organizacije, kao i prigovarači. Kasnije smo analizirale ovaj ‘fenomen’ i zaključile da se ovako masovno učešće aktivistkinja (ne samo Mreže ŽuC-a) može objasniti emotivnim, moralnim i političkim razlozima: nepriznavanje podele na muška i ženska pitanja, nepristajanje na getoe u kojima je ženski aktivizam produžetak brige o drugima u javnoj sferi… Prigovor savesti ne predstavlja samo podršku prijateljima/prigovaračima i muškim srodnicima, već je to politički izbor – vojske i vojni troškovi i beda u kojoj živi većina žena u regionu direktno su uzročno-posledično povezani. Jedan od razloga je i taj što su feminizam i antimilitarizam neodvojivi, jednako kao što militarizam, seksizam i nacionalizam čine sastavni deo patrijarhalne kontrole itd. Sve smo to lepo objasnile u Manifestu ‘Ja sam prigovaračica savesti’.
Kao feministica – aktivistica Vaš rad nije isključivo vezan za borbu za prava žena, već i prevenciju i smanjenje nasilja nad muškarcima kroz sistemsko (režimsko) nasilje. Ono što je značajno za Vaš rad je da problemu nasilja prilazite sveobuhvatno. Kada kreirate ovakve aktivnosti čime se vodite i na koji način postižete takvo široko djelovanje?
Već sam dosta o tome govorila, ali dodaću jedan od veoma plodotvornih ‘zaključaka’ iz našeg iskustva građenja politike transgresije ili ‘prestupništva’. Zajedno sa našim saborcima – dezerterima, prigovaračima savesti proširivale smo sadržaj dezerterstva, da ne bude samo odbijanje vojske. Žene u crnom, dezerterke iz ‘svoje zajednice’, iz svih nametnutih identiteta, večne disidentkinje, usamljenice i tuđinke među ‘svojima’, prekršiteljke svih vidova konsenzusa, preskakačice zidova i podela, imaju u svom aktivizmu politiku transgresije…
Ako si prekršiteljka moralnog, političkog, kulturnog konsenzusa, moraš računati na to da si usamljenica i tuđinka među ‘svojima’; ako si preskakačica etničkih barijera i zidova, ‘dezerterka’ iz nacionalno/patriotske i porodične časti, iz palanačkog moralizma i licemerja, moraš računati na to da si meta napada državnih i nedržavnih aktera…
Inače u našem angažmanu negujemo intersekcionalni pristup. Npr. feministički pristup pravdi (Ženski sudovi koje smo organizovale) čini vidljivim kontinuitet nepravdi i nasilja nad ženama, i u ratu i u miru, i u privatnoj i u javnoj sferi; obelodanjuje isprepletenost i međusobnu povezanost svih vidova nasilja (rodnog, etničkog, socio-ekonomskog, militarističkog, političkog, itd.) i njegovog uticaja na žene; čini vidljivim kontinuirani otpor žena ratu, seksizmu, militarizmu, nacionalizmu. Kako da svodimo žrtve ratnog nasilja samo na rodnu dimenziju, kad se tu prepliće i klasna, etnička, politička… Ovaj pristup je ‘ključ’ našeg obrazovnog rada, kao i ukidanje hijerarhije između raznih vidova znanja – jednakopravnost akademskog i aktivističkog znanja, zajednički rad sa žrtvama nasilja (prvenstveno ratnog), ali i svih ostalih vidova nasilja, izbeglicama, umetničkim kolektivima, seksualnim manjinama, akademskom zajednicom itd. Ukratko, važna nam je proizvodnja znanja na osnovu naših iskustava, potreba, težnji…
Kao jedna od osnivačica možete li nam reći više o procesu aktivističke grupe Žene u crnom. Kako ste preovladavali prepreke koje vam je tadašnji režim nametao imajući u vidu to da djelujete već preko trideset godina?
Zaista je naporno, čak i neumesno, navoditi probleme sa kojima smo se suočavale jer uvek imamo na umu neuporedivo veće probleme sa kojima su se suočavale i suočavaju žrtve ratnog nasilja. Ipak, navešću par činjenica.
Od početka rada Žena u crnom (1991.) suočavamo se sa raznim vidovima represije, kako od strane državnih tako i nedržavnih aktera. Od samog početka do sada, veoma često smo bile i sada smo mete napada zbog zalaganja za ljudska prava drugih i različitih (u etničkom, političkom, seksualnom pogledu). Međutim, kao ženska mirovna grupa najviše problema smo imale zbog insistiranja na svim nivoima odgovornosti za rat i ratne zločine počinjene u naše ime. Napadi na Žene u crnom nisu spontane akcije, incidenti ili epizode, već se radi o organizovanim, konstantnim, sistematskim činovima nasilja u cilju diskreditacije, kriminalizacije, zastrašivanja, izolovanja, iznurivanja. Radi se o nekažnjenom nasilju za koji je odgovorna država i njene institucije koje nikada nisu reagovale na adekvatan način. „Neprocesuiranje napada ohrabruje i podstiče nove napade, čime je stvorena atmosfera u društvu gde su napadi na braniteljke legitimni, opravdani i poželjni”. Niko nije kažnjen. Sudovi su donosili oslobađajuće presude sa obrazloženjima protivnim logici zakona. Tužilaštva su najčešće odbacivala krivične prijave, ćutala ili odustajala propuštajući zakonske rokove za žalbu na odluku suda. Policija je najčešće ignorisala i neadekvatno reagovala.
Veoma je ‘bogat’ asortiman napada prikupljenih u našoj publikaciji ‘Hajke, psovke i ostalo’ (2022.). Neke od njih su:
Fizički napadi nedržavnih aktera: ultradesničarske organizacije profašističke, klerofašističke, kleronacionalističke i neonacističke provenijencije; huligani, navijači… Režim se često služi “uslugama” pomenutih organizacija kao svojom produženom rukom, one su neformalni deo aparata represije. Veoma je širok spektar napada: na uličnim akcijama, verbalni i fizički napadi na aktiviste/kinje na ulici, upad u prostorije ŽUC-a, pretnje smrću, organizovane hajke, crne liste, pozivi na linč, uništavanje imovine ŽUC-a, transparenata i drugih artefakata u uličnim akcijama, telefonska uznemiravanja, itd.
Medijske hajke, difamacije, klevete režimskih tabloida – izvrtanje/falsifikovanje činjenica o delovanju ŽUC-a i optužbe za “nacionalnu izdaju” stvaraju klimu za odstrel i linč pojedinih braniteljki, za opravdavanje nasilja nad njima.
Vertikalna i horizontalna represija zajedno – izvor represije nije samo državni aparat, već i društvo. Sistem kontrole je u sve većoj meri postajao horizontalan, u onoj meri u kojoj je režim uspostavljao kontrolu nad značajnim segmentima društva.
Stigmatizacija i demonizacija Žena u crnom predstavlja način proterivanja, isključivanja, izgona iz zajednice i društva onih koji krše navodni nacionalni konsenzus, pa stoga zaslužuju kaznu. Time se postiže opravdavanje i legitimisanje nasilja nad drugačije mislećim: “Vi ste to i zaslužile”.
Najviše napada je bilo tokom naših akcija u vezi sa genocidom u Srebrenici: napadi na uličnim akcijama; zabrane tribina; odbijanje zahteva za izgradnju trajnog spomenika žrtvama genocida; ignorisanje kampanja u vezi sa genocidom, administrativne mere državnih organa: zabrane, opstrukcije tribina, izložbi… Nijedan od napada nije procesuiran, nijedan od počinilaca nije kažnjen, niko nije odgovarao! Sve to jasno govori da je sloboda zagarantovana za negiranje srebreničkog genocida, da su kažnjavani oni koji zahtevaju odgovornost, saosećanje, solidarnost…
S obzirom na nivo stresa koji prati Vaš poziv, koji su to unutarnji mehanizmi koje koristite da se nosite sa svim tim izazovima? Nerijetko ste izloženi potencijalnim napadima agresivnih režimskih grupa koji žele da Vas zastraše i prekinu Vaše djelovanje koje se kosi sa patrijarhalnim pogledima sistema?
Već sam odgovorila o napadima, što sam mogla kraće… Mehanizmi su uzajamna podrška, solidarnost i, naravno, kontinuirane debate, razgovori o izazovima… Nisam navela da smo tokom suđenja pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu (od 2004. kontinuirano pratimo ta suđenja) izložene klevetama i vređanju. Već duži niz godina pratimo suđenja za zločin u Kravici, u okviru srebreničkog genocida kad je ubijeno 1.313 osoba bošnjačke nacionalnosti. Tamo smo stalno sa srodnicama ubijenih, našim prijateljicama iz Srebrenice, Tuzle… želimo da im uvek budemo moralna i emotivna podrška, da nikad ne budu same u sudnici i tako zajedno gradimo feminističku etiku brige i odgovornosti. Slično je i na drugim suđenjima. Koliko je tim našim prijateljicama potrebno hrabrosti i snage da prate suđenja, a prisustvo i podrška njima nam je moralni imperativ i ‘građanska’ obaveza…
Nakon što je Evropski parlament 2009. godine proglasio 11. juli Danom sjećanja na genocid u Srebrenici, Žene u crnom su svakog 11. u mjesecu stajale pred Predsjedništvom Srbije. Možete li nam reći više o tome i o izazovima koji su pratili ova mirna okupljanja?
I pre tog datuma smo imali mnoge inicijative, bilo bi predugačko nabrajati ih!
Kampanja Dan sećanja na genocid u Srebrenici – proglasite! započeta je februara 2009. nakon što je 15. januara 2009. Evropski parlament usvojio Rezoluciju o 11. julu – Danu sećanja na genocid u Srebrenici. Kampanju su pokrenule Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za unapređenje pravnih studija, Inicijativa mladih za ljudska prava kako bi institucije u Srbiji 11. jul proglasile Danom sećanja na genocid u Srebrenici.
U ovom periodu (od 11. februara 2009. do 11. jula 2010) organizovane su svakog 11. u mesecu protestne akcije ispred Predsedništva Srbije i javno čitanje pisma predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću da proglasi 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Dakle, punih 18 meseci, a taj predsednik se oglušio o sve naše zahteve, a mogao je i morao je! Zahtev pomenutih NVO podržalo je još 100 nevladinih organizacija iz cele Srbije. Nažalost, nadležne institucije nisu uslišile navedene zahteve. Isti zahtevi su ponavljani svake godine, sve do sada! I nijedan političar na vlasti nije čak ni izgovorio reč genocid, ni kad su doneli 31. 3. 2010. u Skupštini onu Deklaraciju o ‘svim zločinima’. Tako je utrt put ovim sadašnjim nastavljačima politike 90-ih, otvorenim negatorima genocida, glorifikatorima ratnih zločinaca…
I to svedoči o kontinuitetu nekažnjivosti, kontinuitetu istih moralnih, političkih obrazaca koji su izazvali rat, opravdavali i opravdavaju ratne zločine.
Vidite šta Vučić i njegove falange rade sa Rezolucijom UN-a o Međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici – to je permanentno izbezumljivanje, manipulacija, iskrivljavanje/falsifikovanje činjenica. Umesto da je Srbija prva usvojila tu Rezoluciju da bi barem malo skinula ljagu, sramni beleg, pečat sa svog imena, oni tvrde da Generalna skupština tom rezolucijom proglašava srpski narod genocidnim! Iskrivljavanjem rezolucije i grubom manipulacijom režim pretvara ceo narod u taoce zločina i zločinačke politike, a zaklanjanjem iza srpskog naroda koji u Rezoluciji UN-a niko i ne pominje, prikrivaju ličnu, političku i moralnu odgovornost za svoju sramnu prošlost – jer nisu bili nemi posmatrači niti puki prolaznici već aktivni učesnici zločinačke politike 90-ih, i ne samo 90-ih… Ništa ih ne može amnestirati za zločine u kojima su učestvovali, ali bi ozbiljno preispitivanje i preuzimanje odgovornosti barem malo ublažilo ogroman teret i ljagu zbog zločina koje su svalili na građanke i građane koje i koji za njih nisu niti bi ikada glasali…
Činjenica da svakog 11. jula veliki broj aktivista i aktivistica Žena u crnom dolazi u Srebrenicu da odaju počast žrtvama genocida govori u prilog tome da režimska politika nije isto što i Srbija i njeni građani. Da li ste tokom svog rada dobijali podršku ljudi iz BiH i Hrvatske, i da li su prepoznali Vašu misiju kroz aktivizam koji radite kao mirovnjakinja?
Naravno, najveća podrška nam stiže iz BiH, ali i od naših aktivističkih prijatelja i prijateljica iz cele regije. Mi smo veoma povezani, uzajamno se podržavamo, brinemo jedni/e o drugima.
