Piše: Tamara Zablocki
Iza Žena u crnom, drugog imena za otpor dominantnim nacionalističkim i ratnohuškačkim narativima u Srbiji, smjestilo se 25 godina neumornog djelovanja. Mirnim protestima podsjećale su na ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, ustajale protiv okupacije Gaze, solidarisale se s izbjeglicama iznova i iznova ponavljajući da rat donosi samo nesreću. Osim onima kojima donosi zaradu.
Rodni separatizam je, kako kaže Staša Zajović, jedna od osnivačica i koordinatorica u ovoj antiratnoj feminističkoj organizaciji, san svakog fundamentaliste i zato Žene u crnom okupljaju i žene i muškarce posvećene istovremenom bavljenju rodnim i klasnim pitanjima. A takvih je mnogo i nižu se jedno na drugo. Balkanski ratovi ostavili su za sobom pustoš i siromaštvo, neželja da se suočimo s prošlošću rezultirala je moralnim sunovratom društva, tranzicija je od javnog napravila privatno, od radnika i radnica zaposlenike, a od ljudi potrošače, dok su evropske integracije od privida napravile stvarnost.
Na sve to valjalo je ukazivati, istovremeno se neprestano braneći od fizičkih i verbalnih napada koji su stizali od desničarskih organizacija, režimskih medija, pa i policijskih portparola. Svašta su Žene u crnom pregurale preko svojih leđa, ali se čini da umor ne osjećaju. Onaj čiji je posao ukazivanje na lokalne i globalne nepravde ionako mora biti svjestan da nikad neće sjediti skrštenih ruku. Sa Stašom Zajović razgovaramo o temama koje Žene u crnom zaokupljaju četvrt vijeka i o nužnosti otpora koji sam po sebi donosi zadovoljstvo.
Jedna ste od učesnica ovogodišnjeg obilježavanja genocida u Srebrenici u Velikoj Britaniji, u organizaciji Remembering Srebrenica, čija je tema Gender and Genocide. Šta rat u cjelini znači za žene i da li se upravo zbog činjenice da militarizacija najteže pogađa žene one moraju prve i najglasnije boriti protiv rata – kao što pokazuje primjer Žena u crnom?
Ratovi u 20. veku i danas vode se na štetu civilnog stanovništva, a najugroženiji među civilima su žene i deca, tako da najveći teret ratnog nasilja trpe žene, naročito u stravičnim masovnim zločinima kao što je genocid. Teret opstanka zajednice tada pada na žene, te one moraju da zanemaruju svoje potrebe kako bi osigurale opstanak svojih porodica i šire zajednice. Militarizacija svakako pogađa i muškarce, naročito one koji neće da idu u ratove i odbijaju da budu topovsko meso, što smo u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije videli na primeru prisilne mobilizacije u Srbiji, ali su i taj teret preuzimale žene, srodnice ovih muškaraca.
Mi o tome znamo mnogo jer smo od početka rata pozivale muškarce da odbiju mobilizaciju ili da dezertiraju sa ratišta. U to vreme nismo znale koje su razmere posledica zločina prisilne mobilizacije po žene, najprije smo uvidele kako se ona odražava na muškarce, a tek kasnije, tokom dugogodišnjeg rada, shvatile smo kolike su posledice po zdravlje žena i njihov ekonomski status. Svi troškovi naoružanja su također na štetu žena, jer svako ulaganje u vojnu sferu znači otkidanje od potreba društva.
Ne treba zaboraviti ni da su zločini prisilne mobilizacije koje su trpele žene u Srbiji i masovni zločini nad civilnim stanovništvom u Bosni i Hercegovini itekako povezani zato što ih je prouzrokovao isti režim, te smo mi godinama radile na promeni dominantnih narativa o ratu u bivšoj Jugoslaviji. Ženama čiji su sinovi u Srbiji bili prisilno mobilizovani to je pomoglo da se usude da govore pred ženama žrtvama genocida u Srebrenici jer je to za njih predstavljalo veliki teret i nosilo ogroman stid. S druge strane, žene u Srebrenici nisu ni znale niti pomišljale da se to dešavalo. Ženske antiratne organizacije kakve su Žene u crnom upravo stvaraju taj prostor u kojem će se bol jednako vrednovati, ali se razmere zločina nikad neće zaboraviti niti uporediti ili izjednačiti.
Auschwitz, prošlost, sadašnjost i budućnost Evrope
Krajem prošle godine obilježili ste 25 godina antimilitarističkog djelovanja. Kako vaši napori izgledaju kad se stave u širu sliku globalne militarizacije? Od Amerike, gdje se izdvajanja za vojne potrebe povećavaju nauštrb socijalnih davanja za najsiromašnije, za one koji nemaju ni za jedan obrok u danu, do zemalja bivše Jugoslavije, gdje se ponovo naklapa o uvođenju obaveznog vojnog roka, a premijeri i predsjednice se slikaju s novim naoružanjem.
Trka u naoružavanju i proizvodnja mržnje među narodima za koju su odgovorne nacionalističke elite na Balkanu postoji samo da bi se odvratila pažnja od onoga što oni zapravo rade. Umjesto da se ta ogromna sredstva troše na potrebe građana i građanki, troše se na propagandu i održavanje druge vrste rata koja se u antimilitarističkoj teoriji zove rat niskog intenziteta. Priča o vraćanju vojnog roka je sramna, besmislena ideja, propagandna floskula koja u Srbiji zaživi naročito pred izbore i način pridobijanja najsiromašnijih slojeva stanovništva kojima se daju lažna, prazna obećanja da će im bolji položaj u vojnom ustrojstvu doneti privilegije. A tu je i mit da vojna industrija zapošljava više ljudi, što nije tačno.
Trebamo se setiti i da je snažna isprepletenost lokalnog i globalnog militarizma, uvek postoji njihova sprega, a to znači da ako Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina, kao što i rade, izvoze oružje kojem se ne zna krajnja destinacija, ali kažu da je Sirija, onda time direktno preuzimaju odgovornost za ratove na Bliskom istoku. Evropa, zajedno sa diktatorskim režimima u tim zemljama, mora da preuzme odgovornost i nikako ne može da bude amnestirana od načina na koji pere ruke od proizvoda te užasne militarističke intervencije, a to su izbeglice iz Afganistana, Sirije, Iraka. Evropa te ljude tretira na sraman, rasistički, ksenofoban način, a to je i klasno pitanje, budući da se radi o odnosu periferije i centra, odnosu bogatih i siromašnih.
Na taj način se ponovo nameće pitanje koje je mađarski nobelovac Imre Kertész postavio u svom završnom eseju Dosje K: da li su koncentracioni logori, da li je Auschwitz ne samo prošlost nego sadašnjost i budućnost Evrope? Koji su to kulturni obrasci koji stalno proizvode jednu istu vrstu mržnje i nasilja nad drugima i različitima? Kako je moguće da je u Poljskoj antisemitizam i danas tako živ, da je samo zamenjen kulturnim rasizmom? Kulturni rasizam je u temelju dominantnog narativa u Evropi evropskih institucija. Svakako, slika Evrope sasvim je drugačija kad je reč o Evropi “odozdo”, Evropi solidarnosti naroda, Evropi najdubljeg saosećanja, to je moja Evropa, i uvek je i bila.
U takvoj, mojoj Evropi, čast je biti dio ženske antimilitarističke mreže, čiji su Žene u crnom dio kao antimilitaristička feministička skupina koja je još ‘90-ih organizovala velike antiratne skupove, najviše u Vojvodini jer je u ostatku Srbije to bilo nemoguće. Od početka smo se odredile upravo tako, jer smatramo da su oružane snage glavni generator nasilja nad ženama i da je to jedno od važnih ženskih pitanja. Odbijanje nametnutih uloga je vrlo važno. Žene su majke ako to žele, muškarci su ratnici ako to žele – mada je najbolje da niko ne bude ratnik i da uopšte ne bude vojski. Znam da je to utopija i ko zna kad će se ostvariti, ali mi verujemo da je važno da se govori o alternativama militarizmu i militarizaciji.
Sramno je i to koliko je uticaj žena na mirovne procese nevidljiv, što se najbolje vidi po mirovnim sporazumima na prostoru bivše Jugoslavije. Podcenjen i prećutan je glas svih onih koji su bili dio mirovnog aktivističkog pokreta, onih koji su pružali otpor ratu i oligarhijama. To je ta ogromna nepravda koja se stalno ponavlja ženama, potpuno nevidljivim tamo gde se pregovara o miru, dok se rezolucije o učešću žena u mirovnim pregovorima svode na prazne priče. Ženama je kultura mira bliskija ne zato što su žene po prirodi miroljubivije niti zato što su žene bolje ili gore, nego zato što tako, naprosto, diktira društveni kontekst u kojem se žene kreću, udaljenost od sfere moći u kojoj se odlučuje i o ratu i o miru.
Solidarnost je univerzalna vrijednost
Žene u crnom su četvrt vijeka insistirale i na suočavanju s prošlošću, najprije u Srbiji. Jesmo li se, u tom smislu, pomjerili negdje do danas, uzevši u obzir da su i u Srbiji i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini na pozicijama moći isti ljudi ili ljudi s istim idejama kakve su i dovele do ratova ‘90-ih?
Na djelu je blokada suočavanja s prošlošću, ova zemlja je sigurna kuća za one koji slave ratne zločince. Za političke elite je “pomirenje”, kako ga oni nazivaju, komercijalni aranžman i uvek je u njegovoj pozadini uslovljavanje međunarodnih institucija, oni stalno nečim trguju. Mi smo se nakon ubistva premijera Zorana Đinđića zabrinule da nikada više neće biti dovedena u pitanje nijedna ratna politika Srbije i to se do danas, nažalost, pokazalo tačnim. Jedino je Đinđić pokušao napraviti diskontinuitet s prethodnim režimom, i to je platio glavom.
A ako ne postoji jasan diskontinuitet između režima, onda možemo govoriti o kontinuiranom režimu, bez obzira na to kako se oblači, kakva odela nosi i da li ga primaju po evropskim metropolama. Mi znamo da je to varka, simulakrum i predstava. Ko može da veruje da se vlast u Srbiji promenila ako danas slušamo to što slušamo? Pa, molim vas, mi znamo šta se dešavalo ‘90-ih. Zar nije dovoljan taj totalitarizam koji nameće premijer i predsednički kandidat Aleksandar Vučić? Na delu je ogoljeni militarizam, nacionalizam, jedna potpuno autokratska, homogenizovana vladavina, partijska državna čizma.
Sve prazne fraze o stabilnosti u regionu mogu prodavati međunarodnim institucijama, pre svega institucijama Evropske unije, ali nama je jasno o čemu se radi. Ni u jednom trenutku nismo imali iluzije da se osoba koja je rekla da će za jednog ubijenog Srbina ubiti stotinu muslimana, osoba koja je prelepljivala Bulevar Zorana Đinđića plakatima “Bulevar Ratka Mladića” promenila. To proglašavanje prošlošću nevažećom i lakiranje vlastitih biografija navelo je mnoge ljude u Srbiji da čine isto, menjajući kulturno-emotivne obrasce, što je loše za mentalno zdravlje.
Suočavanja s prošlošću neće biti dok se ne poveća broj građana i građanki u Srbiji koji veruju da je počinjen genocid – a iza genocida uvek stoje državne strukture, on nikad nije pohod nekakvih ludaka i manijaka – a novija ispitivanja pokazuju da samo 10 posto ljudi veruje da se “desio genocid”, oni kažu desio se, a ne počinjen je. Dok se taj broj ne poveća, Srbija neće postati ono što se naziva postgenocidno društvo. Nikakav podsticaj za to ne postoji ni s jednog nivoa vlasti, niti to traže institucije Evropske unije, a civilnom društvu je također teško jer je strah veliki, a ratovi neprestani, ratovi protiv siromašnih, ratovi protiv drugačije mislećih.
To u nekom trenutku stvara društvo moralnih zombija, društvo u kojem je moguće da nas u Valjevu u julu 2014., za vrijeme obilježavanja godišnjice genocida u Srebrenici, ljudi napadnu i pitaju: “A vi ste muslimanke?” Jako je tužno da se solidarnost svodi na bednu etničku dimenziju i da je solidarnost sa drugima, na primer sad sa izbeglicama, čin nacionalne izdaje. To govori da patriotizam zaista jeste poslednje utočište hulja. A onda predsednik suda u Valjevu posle oceni da nad nama nije počinjeno nikakvo nasilje jer nismo muslimanke, Bošnjakinje. Solidarnost je univerzalna vrednost, i ako se svodi na solidarisanje sa “svojima”, onda je to jako tužno, palanački i odvratno. Zato je važno uvek iznova i iznova objašnjavati šta znače naši slogani: “Uvek neposlušne”, “Uvek nelojalne očevima nacije” i “Ne govorite u naše ime”.
S druge strane, institucije Evropske unije su u velikom problemu i njih jedino zanima kako će da opstanu pod naletom ultradesničarskih snaga, pa im partneri mogu biti i oni koji daju privid stabilnosti. To je samo jedan od razloga zbog kojih je nemoguće napraviti pravedan mir na Balkanu, a da ne govorim o ponašanju Haškog tribunala i krahu međunarodne pravde koji je počeo 2012. presudama Gotovini i Markaču, a nastavio se s Perišićem. Sve je to amnestiranje od komandne odgovornosti koje nam poručuje da rat može da se vodi beskrajno, bez ikakve odgovornosti. A to ponovo ide u prilog vojnoj industriji, velikom generatoru nesreće i zala.
Proizvodnja straha ima tržišnu vrijednost
U jednom intervjuu iznijeli ste najtačniji odgovor na pitanje za šta su ljudi krvarili ‘90-ih: “Borili su se za šoping molove.” Koliko su ljudi danas svjesni toga i kako je moguće da nisu? Živimo sve lošije, svjedočimo egzodusu mladih i obrazovanih i nijemo gledamo posljednje privatizacijske rasprodaje, uz obespravljivanje radnika i radnica, a i dalje uspijevaju iste retorike koje su uspijevale prije 25 godina.
Taj pogon proizvodnje mržnje neprestano radi da bi elite mogle i dalje prisvajati ono malo što je preostalo. Proizvodnja straha jednih od drugih ima profitnu, lukrativnu, tržišnu vrednost. S jedne strane se neprestano grade crkve – kažu da se u Srbiji u svakom trenutku diže dvesto crkava – dok ne znam koliko škola nema WC. Verujem da je slična situacija i sa džamijama u BiH. S druge strane, dižu se permanentni hramovi – tržni centri – u kojima možete 24 sata dnevno da se molite kultu potrošnje. Neoliberalni kapitalizam i potrošačko ludilo lako je povezati s identitetskom politikom. Za mene lično sam pogled na tržne centre donosi telesnu neprijatnost, zato što vidim koliko mladih ljudi je odvojeno od stvarnosti i proizvoda ljudskog duha, koliko ih je završilo unutar tog procesa reifikacije, postvarenja ljudskih potreba i svođenja ljudi na konzumente i objekte.
Osim toga, ko radi u tim beskrajnim lancima hramova potrošnje? Rade radnici i radnice koji nemaju nikakva prava, oni su suvišna roba na trakama, a put od suvišne robe na traci do koncentracionog logora nije dalek. To je sumorna slika.
Da li se ta sumorna slika popraviti? Kako prenijeti sve ove poruke, a ne posustati na pola puta?
Neprestanim, neumornim radom s ljudima. Divno je sresti mladiće i devojke koji misle da je užasno važno, za vlastito dostojanstvo, moralni integritet i političke principe, zalagati se za vrednosti koje mi branimo već 25 godina. Za mene je to velika stvar, baš kao i znati da žene širom Srbije s ponosom govore nakon posete Vukovaru ili Srebrenici. To nije mala stvar, to je čin odgovornosti, a nekada i hrabrosti. Ponosna sam i na prostore poverenja koje smo stvorili sa žrtvama. Meni nigde ne pada na pamet da ne kažem da sam ateistkinja, antifašistkinja, ne pada mi na pamet da se dodvoravam time što ću govoriti da nisam. Mi se prihvatamo uz obostrano poštovanje, a to je rezultat rada. Zadovoljstvo je biti među ljudima, među radnicama, izbeglicama, razgovarati, pokušati pomoći. Crpim snagu iz komunikacije s tim različitim ljudima, najčešće ženama, komunikacije koja je uvek dvosmerna jer bez obzira na obrazovanje svaka od nas uči od one druge. Od žena se uvek nešto da naučiti. U tom zajedništvu lakše je hraniti nadu da je drugačiji i pravedniji svet moguć.
