Piše: Teodora Marković

Prolazi prvi mesec u kom nisam u Sarajevu. Ali ono ovog meseca dolazi kod mene, tako da sam zadovoljna raspodelom uloga. Moje Sarajlije uveliko planiraju dobar provod i zabavu u Beogradu. Ja svoj grad, već dugo, ne vidim tako… Zato sam iskusno poslala nekoliko drugarica na proslavu Nove godine u Sarajevo. Neka ravnoteža mora postojati, pored one u kojoj ova dva grada dele zagađen vazduh.

Ne podnosim zimu i mrzim da nosim nekoliko slojeva odeće na sebi, čak odbijam i da kupujem tople stvari. Zato sam tokom zime stalno bolešljiva ili jednostavno ne izlazim iz stana. Možda samo još uvek ne priznajem sebi da to radim namerno, pa tražim sporedne razloge da opravdam svoj beg od ustaljene socijalizacije sa ljudima.

Kada sam nakon pet godina života bez televizora, ipak odlučila da ga kupim, ponovo sam svedočila nizu dobronaučenih programskih šema. Božićni i novogodišnji filmovi su u mojim tinejdžerskim danima obično predstavljali nešto patetično i odbijajuće. Ipak… Kao što je potrebno pročitati istu knjigu više puta, tako je potrebno i pogledati neke filmove u različitim životnim fazama.

Konsultujem svoje prijatelje koje filmove oni vole da pogledaju za praznike, te doživljavam neku vrstu šoka, s obzirom na to da muškarci gotovo bez izuzetka govore da je to film Umri muški (s akcentom na prvi deo), koji ja nikada nisam doživljavala kao praznični, već kao pokazatelj dobre akcione filmske strukture. Nastavljam da tragam za odgovorima i kao tri najzastupljenija filma na listi odgovora dobijam naslove – It’s wonderful life, Home alone i Bridget Jones’s diary.

Nakon što ponovo pogledam gorepomenute filmove, shvatam nekoliko stvari. Dakle, svima nam je potreban srećan kraj, kojeg, kao po pravilu, prati i nada tokom čitave priče. Potrebni su nam šarenoliki kadrovi i glumci različitih starosnih dobi (kako bi svako imao sa čime da se poistoveti), ali pre svega nam je potrebna ljubav, ostvarena najčešće kroz predmet želje glavnih likova.

Ovakvi filmovi zasnovani su uvek na radnji, akciji i dijalozima, upoznaju nas sa tradicijom istovremeno evocirajući neke slične uspomene u nama, ujedno stavljajući u centar različite oblike zajednice (porodica, prijatelji, kolege…). I kao najvažnije pravilo – praznika nikada nije “previše“! Svaka scena u tim filmovima mora imati neki praznični element – likovi pričaju o praznicima, šetaju ulicama koje su velelepno okićene, kupuju ukrase za kuću ili planiraju odmor za praznike. Neretko se desi da se ovakve priče dešavaju u manjim mestima, sa puno snega, gde je porodica uvek na okupu.

Ono što sada preostaje je da nađete priču koja vama najviše odgovara, odnosno onu koja će se izdvojiti po priči od ostalih. Moram priznati da je moj omiljeni praznični film Love actually Richarda Curtisa, te sam bila veoma tužna, kada je samo jedna od ispitanica isto to rekla za ovaj film. Preispitujući različite vrste ljubavi, autori ovog filma veoma pažljivo oslikavaju pozitivne i negativne strane ljubavnih odnosa, analizirajući njihovu olaku mogućnost prekida, ali i mogućnost pobede nad socijalnim razlikama i nacionalnim pripadnostima, dok akteri ujedno uspevaju da učvrste zajednicu na širem nivou. Naravno, sve je to veoma lepo upakovano uz popularne božićne pesme, fragmentarnu naraciju i poznate britanske glumce, koje svi volimo.

Čini se da je nepotrebno analizirati film It’s wonderful life Franka Capre, koji definitivno jeste jedan od najboljih filmova svih vremena, a polazi od vrlo jednostavne premise – kakvi bi bili životi mojih najdražih da mene nije bilo? Vispreno obrađujući želju za suicidom glavnog junaka i njegovu potrebu za smislom i pravdom u okruženju u kom se nalazi, autori ove priče pored glavnog junaka stavljaju anđela čuvara, sa ciljem da oslika lepote života kroz koje je glavni junak prošao i zbog kojih ne bi trebalo da napusti ovaj svet. Ovaj film ne preza od realističnog prikaza korupcije i zla u ljudima, ali istovremeno i veoma uverljivo uspeva da prikaže dobro koje uvek pobeđuje. Ono što je sigurno, ako izaberete da pogledate ovaj film, u vama će se ponovo probuditi osećaj sigurnosti u mikrosvetu kojem pripadate.

Umri muški i Sam u kući, pak, predstavljaju dobru, akcionu zabavu, snimljenu u nastavcima, prožetu humorom i napetošću, ali sa tvrdnjom da će na kraju zlikovci dobiti kaznu za svoja nedela, a da će porodica biti na okupu za praznike. Za razliku od ova dva filma, franšiza Bridget Jones, izgradila je lik glavne ženske akterke, koja želi stereotipne stvari poput muža, porodice, kvalitetne karijere i dobrog izgleda, ali u tome ne uspeva lako, pa tek kroz sopstveni emotivni i intelektualni razvoj, počinje da prihvata sebe takvu kakva jeste. Važno je napomenuti da i u ovom filmu kao jedina konstanta u njenom životu ostaju njeni prijatelji, predstavljajući neizmernu podršku u svakoj nevolji u kojoj se Bridget zadesi. Dakle, ako želite da ceo dan provedete ispred TV-a ili laptopa, jedući svoje omiljene slatkiše i često se smejući, samo pustite neku od ovih franšiza.

Najvažnije je da praznični filmovi nisu samo priče o romantičnoj ljubavi, to su priče o porodičnim i prijateljskim ljubavima, čiji značaj nažalost često zaboravimo. A nije li predivno uvek imati kome da se vratiš?

Moja porodica slavi dva Božića i dve Nove godine, te nam sledi dugi niz dana u kojima ćemo biti na okupu. Ove godine su to i dani kada se u Beogradu zajedno izlazi na proteste i kada se nadamo da će, pored Nove godine, doći i nova vlast.

I za kraj, kada bi me neko pitao šta je ono što mi je obeležilo 2024. godinu, sigurno bih odgovorila – Sarajevo. Dok ovo budu čitali, znaće na koga mislim i kakve smo sve uspomene stvorili zajedno u ovoj godini. Tako da, drage moje Sarajlije, hvala vam za sve izlaske, koncerte, predavanja, predstave, za „rame za plakanje“, za prostor za moju umetnost, za želju da me imate u svojim životima, za vraćanje nade i ljubavi koja mi je trebala. Verujem da 2025. donosi još mnogo boljih i lepših stvari.

Sad sam čvrsto sigurna da praznici postoje da nas podsete koliko smo bogati zbog ljudi koje imamo oko sebe. Postoje zarad potrebe da nas neko “ugreje“ kada nam slojevi odeće dosade, ali i da zajedno slavimo skorašnji dolazak proleća i buđenje nekih novih društvenih uređenja, ideja i ljubavi. Živeli!

O autorici:

Teodora Marković je dramaturginja i pjesnikinja, rođena u Beogradu. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nekoliko nagrada za dramske tekstove i scenarije, a kao jednu od dražih izdvaja nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodjeljuje katedra za dramaturgiju na FDU, za ostvaren izuzetan uspjeh iz oblasti pozorišta, radija, filma, televizije i kritike. Trenutno radi na predstavama u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. U fazi daljeg razvoja je i njen dugometražni film „Psi i ostali“ za koji je dobila podršku Filmskog centra Srbije i Srpskog književnog društva. Ističe da „ne priznaje zastave, podjele, ni boje“ i da je Sarajevo njeno, koliko i Beograd.